Home / Srbija medj' šljivama / Antićevap zakon, osvrt na suši, opanke, prste i praziluk u guzici

Antićevap zakon, osvrt na suši, opanke, prste i praziluk u guzici

Slika preuzeta sa bloga http://abc.amarilisonline.com/U italijanskom gradu Bergamu su, oslanjajući se na već doneto odobrenje u Lombardiji po kome opštine mogu da spreče otvaranje pojedinih prodavnica roba i usluga, izglasali popularno nazvan „Antićevap“ zakon po kome će zabraniti otvaranje kioska brze hrane, etničkih prodavnica, specijalizovanih kineskih, orijentalnih i islamskih mesara, još koječega i seksi šopova. Kad su se demokratski nastrojene snage pobunile da je to diskriminacija, gradske vlasti su odgovorile – ma, nema, bre, pojma, kakva diskriminacija, to je u cilju očuvanja dostojanstva, kulture, urbane bezbednosti i lokalnog identiteta. Bolje sprečiti nego lečiti. Ne možeš da budeš urban a da jedeš  čevape u pola s lukom. Dobro, kod njih se ne zove upolaslukom, ali to je to.

Odma’ mi palo na pamet, kukala nam majka, kakav bi skandal izbio ovde kad bismo doneli isti zakon, ne bismo videli Jevropu u narednih sto godina.

Naprimer, neko se doseti da malo pokrene proizvodnju gaća u Srbiji i donese zakon o zatvaranju svih onih kineskih prodavnica. Ne bi nas oprani ni Dunav, ni Sava, a bogami ni Jangcekjang, em bi svi Kinezi ostali bez posla, em bi morali da se vrate, em bi mi ostali bez gaća na dupetu, mislim jeftine kineske gaće. Usput, da vas obavestim da nikada ništa nisam kupila „kod Kineza“ jerbo se ne snalazim u šarenišu, meni mora da bude specijalozovana prodavnica da bih znala šta ’oću, te bih iz istog razloga odma’ glasala za zatvaranje. Drugo, izlude me oni izlozi s gaćama i brusevima. Treće, nije da nisam gledala u te bruseve al’ tamo ima samo za sise od minus jedan do plus jedan i po. Nego, kako rekoh, nema od ta posla ništa, Francuzi mogu da se obračunavaju sa Arapima, Nemci sa Turcima, mi moramo da nosimo kineske gaće ako ’oćemo u Evropu i gotovo. Al’ bar nisu rumunske, one dodirni mi kolena i s rol kragnom.

Što se stranoetničkih prodavnica tiče, nisam baš upoznata da li ih ima, sem onih kao indijskih šopova ali ne mogu da zamislim da neko donese zakon po kome ako hoćeš Indijsko idi u Indiju a ovde kupuj jeleke i opanke. Ne bih imala ništa protiv ali naš čovek ima da nosi klompe, rimljanke, radije će da ide bos, sve sem da se ponovo vrati u opanak, čak i ako je modni detalj. Mož’ biti da neko pomisli da su mu i preci nosili opanke a lepo se zna da su svima nama preci studirali u Beču il’ Parizu i nosili pendžetirane cipele još u doba starih Rimljana, da su na našem dvoru jeli s zlatne kašike i viljuške dok su se na britanskom gađali batacima od fazana a ni dandanas ne umemo da jedemo držeći viljušku u levoj ruci nego u restoranu sve lepo iseckamo, odložimo nož pa ljudski jedemo držeći viljušku u desnoj ruci.

I kad sam kod jela. Zamislite da od sutra pljeska može da bude samo pljeska a hamburger da bude samo u Meku. Pošteno, otkud nama hamburger? To bi bilo kao kad bismo čoveka koji je izveo kravu na pašu zvali kauboj.

Zamislite kad bi doneli zakon po kome u Beogradu može da se služi samo beogradsko, to jest nacionalno srpsko. Prvo bismo se poklali jerbo pojma nemamo šta nam je nacionalno, mi obožavamo da prisvajamo tuđe a nacionalnog se uglavnom stidimo, i deluje i zvuči prostački. Mislim, hemendeks je tako svetski ali čik da dobijete u nekom restoranu za doručak poparu s kajmakom. Ili kačamak sa slaninom, jebote, da se obrukamo pred svetom.

I tu mi normalno, odma’ na pamet padnu svesprske zvezde koje i untervjuima izjavljuju da su im omiljena jela – suši, morski plodovi i paste a vrhunskim pićima smatraju Dom perinjon i Džek Denijels. Da ih pitate – a onaj praziluk u guzici. Koji praziluk? Oni ni na slici to nisu videli. Al’ bez obzira na sve to, obožavaju Srbiju i sve što je srpsko, samo što eto, sa botoksom i silikonima ne ide da jedu sarme i pasulj, da se frapiraju oni po provinciji kad pročitaju da oni jedu sve ko „obični ljudi“, red je da jedu suši a ne s prsti kao i svi ostali.

I šta htedoh da vam kažem. Ovaj bergamski zakon jes’ malo glup zaključno sa zabranom otvaranja seksi šopova, mis’im otakad seks ima nacionalnost, to mu dođe internacionalan sport, globalno, štobisonoreklo, ali ja se odmah izbezumim kad uporedim nas sa njima u svetu. Svi nešto čuvaju svoje, samo se mi trudimo da svoje zatremo, trućamo nešto o brendiranju al’ kad bi moglo da se od – do brendiramo kao stranci super bi nam bilo. Nema veze koji stranci, samo da ne „miriše“ na srpsko, sramota nas, bre.

A  u vezi svega, kad god vidim da negde piše nacionalni restoran, ja ulećem sva srećna i onda mi kao vrhunac nacionalne kuhinje ponude nešto s ražnja. Odma’ popizdim. Specijalitet kuće – prasetina!

I tako, uznemiriše mi se živci, bolje da ovo nisam ni pisala, odmah počnem da patim što nikada neću ispuniti svoj san da budem krčmarica Mara jerbo od potrebnih stvari za krčmu imam samo nedra.

Mislite o tome. Ne o mojim nedrima nego o tome kakve smo seljačine.

I kako bismo lepo prošli kad bi umeli da cenimo i prodamo svoje. Od opanaka do prepečenice.

Al’ nije fensi, isto kao što Italijanima nisu paste. Ali ko to nama da dokaže.

( Slika preuzeta sa bloga abc.amarilisonline.com)

 

Pročitajte i

Kako nas je zajebala nepismena Srbija

Osvanulo postizborno jutro u Srbiji. Sunčano. Atmosfera međ’ intelektualnom elitom (bokte!) zgusnuta do pucanja. Juče …

4 komentara

  1. 🙂
    Samo da znaš da je slika moja http://moje-grne.com/2007/12/06/seljacka-popara/
    Samo mora da su mi ti dotični koje si tako lepo linkovala maznuli pre nego sam ja poludela i ispotpisivala sve svoj slike na blogu. U svakom slučaju hvala što si mi skrenula pažnju na to.

  2. Slušaj ti, ne čačkaj mi te kineske bruseve – beskonačno, da nema njih ja sisu nikad ne bih imala, kad se onako lepo obučem za izlazak u grad 😀

    A inače, u pravu si, ovo ostalo 😛

  3. D

    @ Gaga

    Dotičnna da se javi i izvini javno Gagi. Mažnjavanje nije bila namera, ali nije opravdanje. Slika je prisutna bila, bar kada sam je ja našla na više stranih sajtova, nigde nije bilo ni naznake odakle je original. U sbakom slučaju biće linkovana iz ovih stopa.

  4. V

    Eeeee, da…. koliko sam samo tragao za valjuškama nasuvo, koje sam poslednji put jeo dok mi je matera bila živa! Hteli strani gosti da probaju… zaintrigirala ih moja priča o tom čudu naše kujne. Ali, Nema! Na kraju završismo sa roštiljem…

    Inače, nešto kasnije uspeo sam da nađem recept na internetu i (nevešt, kakav jesam) uspeo sam da ih napravim!

Ostavite komentar