Home / Politika je kurva / I desi nam se Kosovo…

I desi nam se Kosovo…

… nepravedno i ničim izazvano. Kažu. Još onomad.

Sve me strava hvata da će se desiti i narod, kad čitam komentare veliko Srba, malo nam bilo ratova, a i odavno nije bio nijedan..

Čijom se greškom desilo Kosovo pokušavaju zadnjih godina svi da utvrde. Titovom, Miloševićevom ili greškom sadašnje vlasti? Ovi današnji peru ruke. Oprala bi i ova dvojica da mogu al’ ne mogu. Tito bi to očas rešio, otišao bi i kumovao, on je mnogo voleo da bude kum. Milošević bi drugovima Albancima rekao ’’Volim i ja vas!’’ – i stvar rešena. Današnja vlast, rekoh, pere ruke a nema pojma šta da kaže. Jerbo, ralno i nisu krivi. Al’ dohvatili su se vrućeg komada.

Neko reče da na granici sa Kosovom treba da se koncentrišu vojska i milicija. Koja vojska? I da li ponovo vojska treba da ide negde bez oružja? Da li vojska treba da krene sa kukama i motikama? O miliciji ne smem ni da mislim. Milicija mora da ostane ovde da nas čuva od nas samih. Pitanje je kad će neki protest, sreća pa su godišnji odmori i većina Beograđana je u rodnom selu.

Sećam se majke mi kad se Kosovo otcepljivalo, naš predsednik je  imao izlaganje u Savetu bezbednosti a tadašnji predsednik  SAD-a , gos’n Buš je u Ruandi objašnjavao tamošnjem narodu značaj otcepljenja Kosova. Oni u Ruandi nemaju ’leba da jedu boli ih uvo za Kosovo al’ Buš radi svoj posao.

Pre neki dan je po Internetu kružio snimak onog poslanika koji u skupštini slaže pasijans. Ostali uglavnom imaju preča posla a i ako su u sali kunjaju.

Kako njih boli uvo za nas tako Amerikance boli uvo za Ruandu. Al’ ne verujem da iko u Americi spava dok se aktuelni predsednik “bori” za svoj narod.

Pa, dragi moji, sve ovo nam se i desilo zbog spavanja na radnom mestu.

Ostaje samo da vidimo da li izgubljeno može da se nadoknadi.

U teoriji može.

Može i u praksi.

Al’ potreban je dobar praktičar.

Ovih dana se osećam kao da me je neko ubacio u rikverc. Ne dozvoljava mi napred a ja unazad ne umem da idem pa šlajfujem u mestu.

Ovih dana žalim što nisam gluva i slepa. Za pojedine stvari.Žao mi je što nisam gluva pa da vidim kako bi mi svi oni koji ovih dana viču do pucanja glasa objasnili ono što ne umeju normalno da kažu. Slepa, da ne moram da vidim svašta i da mogu da verujem drugima a ne svojim očima. Jer, na žalost ja ipak verujem svojim ušima i očima. Dok mi to ne zabrane. A i onda ću.

Za ovo žaljenje sam sama kriva jer sam ovih istorijskih dana manijakalno gledala sve vesti na svim TV i Internet “stanicama” ali u zemlji Srbiji je nemoguće ne biti mazohista te vrste.

Načitala sam se, vala, gluposti da ne mogu da verujem.

U ovoj zemlji je nemoguće ne plašiti se. Plašim se. Strašno se plašim. Plašim se poziva na bojkot, plašim se promena programskih šema, vanrednih vesti, zatvaranja i novih žrtava. Plašim se toga što niko ne zna šta je diplomatija a ni demokratija. Plašim se inata i uveđenosti.

Ako nam je naneta nepravda a jeste, ne treba da pričamo samo o tome kako smo uvređeni. Imamo li mi neke druge argumente ili nam nije preostalo ništa. Možemo li mi, narod, da se nadamo jednoj trezvenoj glavi ili će i dalje biti ovako?

I možemo li više da verujemo? I kome da verujemo?

Na mitingu onog protesta zbog otcepljenja Kosova, ondašnji  premijer ove zemlje je izgovorio: ’’Zna svet šta znači kad Srbin da reč!’’

Svet možda zna, ja nemam pojma.

Imali smo jednom jednog Srbina koji je rekao: ’’Vas niko ne sme da bije!’’ E, taj niko je posle narodu izbijao bubrege i bubice iz glave sve čuvajuči tog Srbina.

Plašim se. Ne da nećemo ili hoćemo sačuvati Kosovo, trajaće ta priča i tek ćemo videti šta će biti. Ne plašim se ni da nećemo ući u Evropu. Plašim se da ne postanemo pusto ostrvo. Da će jednog dana govoriti:

Ovde je nekad bila Srbija, zemlja jako tvrdoglavog i inadžijskog naroda koji nije mogao da se složi.

Oko toga ko je kriv.

Šta je demokratija.

Narod koji nije znao ništa sem da je Kosovo neodvojivi deo Srbije.

Hoćemo li uspeti da ga vratimo kopajući jedni drugima oči?

A ako bukvalno dodje do kopanja očiju to vam je, dragi moji, manipulacija masama. Ko to još nije shvatio prvi će krenuti da kopa oči onom drugom.

Pored svega ovoga što je nemoguće sve ostalo je moguće.

Moguće je verovati svojim očima i svojim ušima ali vam to niko drugi neće verovati.

Lektira:

Jebalo te Muratovo tulbe

Ponešena pa ispuštena

Srbija apsolutno ne želi rat

Pročitajte i

Drugovi Hrvati, Tito je deo i vaše istorije

Svet u 21. veku radi na tome da ljude pošalje na Mars, usavršava bioničku ruku, pokušava da otkrije tragove inteligentnog života van ovog sistema, vama je najveći problem kako da se nosite sa sramotom ako popijete kafu, pardon – kavu na Trgu maršala Tita.

4 komentara

  1. Ne znam da li bih trebala da sad budem iznenadjena sto je Kosovo albansko? Albansko je odavno, neka ozvanice pa da zavrsimo s tim. Treba razmisljati gdje smjestiti Srbe koji su jos tamo i koji ce morati da kupe stvari i idu. Pet para ne dajem za rat i ako ovaj narod jos jednom udje u besmislen rat i jos besmisleniju odbranu Kosova, stvarno ga treba tuci motikom po glavi. Je l’ mi zao-jeste. Al’ sam se davno s tim pomirila i.. idemo dalje.

  2. Kosovo je oduvek bilo upravo to – najpogodnije moguce tlo i tema za manipulaciju masama. Valjda josh od onog (ne)slavnog Kosovskog boja, kad svojim porazom, kazu, spasismo (J)evropu… ili joj bar dadosmo josh koju godinicu predaha…
    Od Vuka Brankovica kao izdajnika i Milosha Obilica kao heroja, a o junacini Kraljevicu Marku da i ne pricam…;)
    I manipulacija se nastavlja… a da bi to tako moglo, bure baruta valja periodicno dobro podgrevati i tome svako nesebicno daje svoj manji ili veci doprinos… i Ameri i Rusi i EU i Albanci iz Albanije i oni sa Kosova i Srbi iz Srbije i oni sa KiM, jbg…
    Samo shto, kao shto si lepo primetila, niko zapravo ne zna shta tacno zeli. Sem Albanaca, koji su zeleli nezavisnost. Zeleli su je dovoljno jako da su je na kraju i dobili, iako se njome nisu narocito usrecili. Pitajte ih, pa cete cuti… Istom analogijom ispada da Srbi nisu dovoljno jako zeleli da zadrze Kosovo?! Mozda i nisu…
    Zapravo, siroti narod koji tamo zivi ili je ziveo svakako jeste to zeleo, ali ko je ovde ikada pitao narod? I zashto bi bilo koja nasha vlast od Tita, preko Miloshevica, pa na ovamo, imala ishta vishe sluha za zelje onih kojih zive na Kosovu od zelja nas malo severnijih i josh malo severnijih i josh malo… a kojima iz dana u dan demonstrira koliko ih boli uvo kako nam je i shta hocemo!
    Njima je dobro, jbg. I sve je forma, a sushtina je previshe komplikovana za analizu i naporna za shvatanje… I onda nam je lakshe da pravimo paralelne institucije, privid, da pricamo kako ne damo Kosovo koje, realno, odavno nije nashe i nemamo pojma shta bi sa njime cinili ako bi nam ga neka zlatna ribica sada iznenada vratila…
    JBG, bolje da umuknem na vreme…

  3. Pedeset godina jugoslovenstva od kosovskih Albanaca nije napravilo jugoslovene, niti uspelo da ih na bilo koji način uklopi u sistem. Dešavanja u okruženju u poslednjih dvadeset godina dala su im krila za sve moguće legitimne i nelegitimne vidove borbe za nezavisnost.

    Da li smo mi, u ovim okolnostima, mogli bilo šta da uradimo da se kosovsko pitanje reši na drugačiji način? Mislim da nismo.

    Hoćemo li ikada biti dobre komšije? Moguće je, ukoliko (sa onoliko razuma i časti koliko nam je ostalo) priznamo poraz i ozbiljno osiguramo nametnute granice, uspostavimo zakonodavstvo zasnovano na iskustvu koje smo tamo stekli, i stvorimo od ove zemlje ekonomski i politički stabilnu i priznatu državu bez neprekidnog patetičnog pozivanja na kosti, krv i krst koje smo tamo ostavili. Kostima je svejedno.

  4. Upravo…

Ostavite komentar