Sve dok sam je držala za ruku, dok jednog dana nije odlučila da je porasla dovoljno i da je blam da je majka drži za ruku, nekako sam bila normalna. Kad je svoju ruku „amputirala“ od moje, u moj stomak se uselila neka životinja nepoznatog porekla koja uglavnom podrhtava i s kojom je moj razum u neprekidnoj zavadi.

Pa čoveče, kad mogu da prodaju karte za Mars koji je, po slobodnoj proceni naučnika, od zemlje udaljen 54,6 miliona kilometara i do kojeg bi put trajao oko devet meseci, pa šta je čudno ako mašu kartama za metro u čiji temelj se još nisu zapljunuli, svi ovi koji smatraju da mogu da naprave metro u zemlji u kojoj vozovi idu sporije nego pre Prvog svetskog rata, odmah treba da kupe mašinice.Za šišanje ovaca.Srećni vam izbori.

Nekoliko puta sam bila ubeđena da reč sa njim, evo kunem se u sve, nikada više neću progovoriti. Nekoliko puta sam bila ubeđena da reć sa mnom, tu me seci, neće progovoriti. Par puta sam planirala da pobegnem od kuće i par puta sam sumnjala da je pobegao od kuće. Nekoliko puta smo pretresali dan kad se sretosmo, bolje da se nikad sreli nismo. Nekoliko puta smo se toliko dernjali da nadjačamo jedno drugo da sam zatvarala prozore da neko ne pomisli da se koljemo.

Kad god ste zastali, kad god ste zaustili a niste izgovorili, kad god ste ustuknuli, pomogli ste da ove vrline o kojima je Glogovac govorio, ne budu više vrline, već da budu karakteristike glupog čoveka. I pomogli ste da oni koji kradu, varaju, dva padeža ne umeju da ubodu, postanu vidljiviji i merilo uspeha.

Ako ste kao ja, pa stalno, gde god se nađete, osluškujete šta priča narod, sigurno čujete, u prevozu, redovima u marketima, bankama, gde god stoji više od troje ljudi, da je sve ovo postalo strašno, da nas truju, da nas mrze, da nas potkradaju, čovek samo treba da gleda svoja posla, kako da preživi i izvede decu na put. I to, ako je ikako moguće, na neki put koji vodi van Srbije. Jer ko bi želeo da mu dete sutra živi na buretu baruta, u zemlji kojoj stalno neko preti, ako ne komšije, onda bar Kim Džong Un.