Warning: Use of undefined constant REQUEST_URI - assumed 'REQUEST_URI' (this will throw an Error in a future version of PHP) in /home/mahlat/public_html/wp-content/themes/sahifa/functions.php on line 73
Malo dete, mala briga - Mahlat
Home / Mahlat na sto načina / Malo dete, mala briga

Malo dete, mala briga

Moja ćerka, kao što i vrapci znaju, živi u drugoj zemlji, mada mi je teško da to kažem za Hrvatsku, ali hajde, to znači da mi nije na oku, još se na to navikavam. Čujemo se svakodnevno, normalno, što usmeno što pismeno, što po mrežama. Pre par dana imala temperaturu, bolelo je grlo. Jedno dva dana sam je davila svaki čas. Na kraju mi napisala da moram malo da se opustim. Što se nje tiče, opuštenost mogu samo da glumim. Znači, ujedam se za jezik i bijem se po prstima kad krenu ka tastaturi.

I tako, ujedajući se za jezik, ubeđujem sebe – opusti se, aman, lepo ti dete kaže, ima tamo muža, kuva joj čajeve, kontroliše temperaturu, odvešće je kod lekara ako zagusti, sedi di si i uživaj. A nije ni mala. I tako mi padne na pamet da mi je majka, kad sam jednom ludela oko neke besmislene stvari, rekla –

Malo dete – mala briga, veliko dete – velika briga.

Priča bezveze, pomislila sam, šta ima da brineš kad poraste, kad nauči da vodi računa sama o sebi.

Majko mila!

Kako sam bila glupa!

Kako je rasla, tako su rasle brige do u beskonačno.

Da ima sreće sa drugaricama.

Da se ne zaljubi u barabu.

Da ne pati.

Da ne misli da ljubav mora da boli.

Da je neko ne siluje.

Da zna šta hoće, sutra, prekosutra i ubuduće.

Da joj se ne desi neželjena trudnoća.

Da ne sedne u auto sa nekom pijanom budalom.

Da se ne udavi na letovanju.

Da ne zaluta dok je mećava na zimovanju.

Da se ne zadavi dok ležeći gleda film i gricka kikiriki.

Nastavlja se u beskonačno…

Ništa od ovoga se nije desilo, kao ni ostalo na tom beskonačnom spisku mojih briga.

A nije se desilo samo zato što sam ja brinula, jelte, evo, stoposto sam sigurna, inače, ko zna šta bi bilo da sam mirno spavala.

Onda se udala.

I spisak se povećao.

Da tu drugu kuću i drugu porodicu oseća kao svoje.

Da trudnoća prođe kako treba, da se porodi bez problema, da s mužem nema problema, da beba raste bez problema, da posao ide bez problema, da joj ne zagori ručak, da joj ne propuštaju čizme… mislim, ja sam jedan kompletan ludak.

Sve dok sam je držala za ruku, dok jednog dana nije odlučila da je porasla dovoljno i da je blam da je majka drži za ruku, nekako sam bila normalna. Kad je svoju ruku „amputirala“ od moje, u moj stomak se uselila neka životinja nepoznatog porekla koja uglavnom podrhtava i s kojom je moj razum u neprekidnoj zavadi.

I nema tu pomoći.

Ako ste se povremeno zapitate.

 

(Foto u zaglavlju: huffpost.com)

Pročitajte i

Pred godišnjicu braka

Nekoliko puta sam bila ubeđena da reč sa njim, evo kunem se u sve, nikada više neću progovoriti. Nekoliko puta sam bila ubeđena da reć sa mnom, tu me seci, neće progovoriti. Par puta sam planirala da pobegnem od kuće i par puta sam sumnjala da je pobegao od kuće. Nekoliko puta smo pretresali dan kad se sretosmo, bolje da se nikad sreli nismo. Nekoliko puta smo se toliko dernjali da nadjačamo jedno drugo da sam zatvarala prozore da neko ne pomisli da se koljemo.

Jedan komentar

  1. T

    Odličan post, jako mi se dopada tvoj blog 🙂

Ostavite komentar