Home / Mahlat na sto načina / Pred godišnjicu braka

Pred godišnjicu braka

Jedanaestu, bokte! A ja bila ubeđena da brak nije za mene, o jedanaest godina da ne govorim. Majke mi, kad sam bila mlađa i gluplja, bila sam ubeđena da ne možeš dugo da budeš sa nekim, da postane dosadno. I bila sam ubeđena da se nije rodio onaj koga bih mogla da trpim, mada je moj otac uvek govorio da se nije rodio onaj „ko bi tebe trpeo, kozo jedna!“.

Sinoć rano legla, probudila se još ranije, tek da vidim šta rade vampiri i sad sedim, o u mrkloj noći toj, i razmišljam da li da se za godišnjicu uparadimo i izađemo negde pa da posle mesec dana patim koliko smo plaćali čašu vina koja i nije čaša nego dva prsta, a naplate ti ko da si popio flašu i pride častio ceo orkestar jer su uboli tvoju pesmu, ili da ja to lepo sama, kad već umem. A  umem i da pevam.

Davno, dok mi brak nije padao na pamet, gledah neke parove kako oči vade jedno drugom, pokušavaju da utvrde ko je kriv za ludu rodbinu, nevaspitanu decu, krš od automobila, nismo bili na moru tri godine, ’de su pare, jebale te pare, samo na pare misliš, kako jedno drugom prete otkidanjem glave, vađenjem grkljana s dva prsta ili zubima, odlascima zauvek, pa gledajte šta ćete bez mene, samoubistvima, pa posle sat vremena ništa, normalno pričaju, prave planove, smeju se i sve sam mislila bokte, ovo sve go ludak do ludaka, ja sam vam ko i svaka mislila da je brak med, mleko, livadica posuta poljskim cvećem, cvrkutanje, idila ko na filmu.

I onda se udadoh. Jedno dve godine mi trebalo da ukapiram da ne mogu da raskinem kad poludim, ono da vrisnem – raskidam, nemoj više nikad da me zoveš, ne šalji mi poruke, na drugu stranu ulice da pređeš kad me vidiš. Par puta sam pakovala torbe da se vratim odakle sam došla, luda sam bila i što sam dolazila. Nekoliko puta sam bila ubeđena da reč sa njim, evo kunem se u sve, nikada više neću progovoriti. Nekoliko puta sam bila ubeđena da reć sa mnom, tu me seci, neće progovoriti. Par puta sam planirala da pobegnem od kuće i par puta sam sumnjala da je pobegao od kuće. Nekoliko puta smo pretresali dan kad se sretosmo, bolje da se nikad sreli nismo. Nekoliko puta smo se toliko dernjali da nadjačamo jedno drugo da sam zatvarala prozore da neko ne pomisli da se koljemo. I uglavnom bi se, kad se izduvamo, to završavalo smehom, neko prasne u smeh ili kaže – dobro bre, kako možeš da mi kažeš tako nešto, ono drugo odgovori – a ti, šta si ti meni sve rekao! – pa nastavimo još malo, izljubimo se i teramo dalje. Znači – brak kao i svaki drugi. Bar mislim, to jest, mislim da ovi što se nikada nisu posvađali i pretili jedno drugom lažu, al’ dobro, njihova stvar.

Posle jedanaest godina za koje sam, kako rekoh, mislila da će izgledati kao jedanaest vekova, dok sam zamišljala kako bi bilo da sam u braku sa nekim bez lika i obličja –

moj hazbend je još uvek moj ljubavnik

volim ga drugačije, dublje i s razumevanjem koje baš ne umem da objasnim, nešto kao – ja nisam princeza a on neki princ ili Super Mario koji će da gine milion puta dok me ne spase, nego je živ čovek koji ima prava da se ponaša kao da je seo u koprive, ali i da bude ozaren a da ga ne isleđujem zašto je, i gde sam ja tu, sad bezrazložno takav

pobila bih se zbog njega

pojma nemam da li spušta dasku na wc šolji ili ne spušta, kako se ponaša prema pasti za zube, da li je cedi pedantno, medicinski, ili ko divljak od sredine, evo majke mi, a stalno čitam kako ove dve stvari ozbiljno narušavaju bračne odnose

ne terorišem ga da nešto uradi, negde ide, ide protiv sebe a meni za ljubav, ako me voliš, ti ćeš bre… može da me voli a da ne radi ono što mu se ne radi

još uvek pričamo do duboko u noć o svemu i svačemu, a ponekad i od komarca pravimo magarca, mora da bude malo drame, jer život je, kao što znate, pozorište

on je jedini kome bez ustručavanja kažem šta mislim i o kome mislim, bez straha da će to procureti pa da ću doći u situaciju da se bečim – ja rekla, šta ti pada na pamet! A ponekad moram da kažem. I on  mi ponekad kaže da sam u pravu, a ponekad – Ma da, samo si ti fina i pametna! I iznervira me, pa mu odgovorim – jeste, ja sam najfinija i najpametnija! Bre!

Sve u svemu, bez obzira što mi se nekoliko puta učinilo da sam s velike visine pala na glavu, što sam nekoliko puta htela da ga obezglavim, da me neko pita – da sad možeš da vratiš vreme, bi li se ponovo udala za njega, sve očekujući da odgovorim – ma kaaakviii, pa ne bih bila blesava, jer ko te to pita očekuje i takav odgovor, odgovorila bih – aha, ponovo bih.

End nau, sve ovo sam napisala iz samo dva razloga.

Neka belosvetska kampanja koja traje već godinama, pokušava da ubedi žene da je brak prevaziđen, da ne treba nikoga da trpe, da ne budu ničiji robovi, ma ni robovi dece, da je lepo biti sam, posvećen karijeri, ne prati ničije gaće, buti se kad hoćeš, ići gde hoćeš, imati seks za jednu noć, ne brinuti ni o kome i ni o čemu, biti riba dok ne izdahneš, ne brinuti da li te vara, a prevariće te stoposto, ne prati ničije gaće, ne kuvati… Možda ovo savetuju i muškarcima, samo ne pratim.

Nasuprot tome, sve tetke, babe, bliža i dalja rodbina sa komšilukom će i dalje, kad god im se pruži prilika coktati da ste sprcali toliko i toliko godina, pa šta čekate, pa udajte se, ženite, vreme je, tako treba, kad mislite, šta mislite, uglavnom misle za vas, umesto vas i ono što im ne tražite.

Između ova dva razloga možeš samo da otkačiš.

Ne treba se udavati i ženiti kad dođe vreme i kad tako treba, jer to uvek izmisle drugi.

Uopšte ne morate da se udajete i ženite.

Ali kad se desi taj sudbonosni susret, kad prepoznate da je to neko s kim biste jeli, spavali, išli, stajali, ne bežite od toga i ne slušajte nikoga. A prepozna se, verujte mi. Ne jurite, ne tražite, ne trčite, ne idite protiv sebe, ne tražite da neko ide protiv sebe, prosto se desi i prepozna se i onda nema uslovljavanja. Vreme je tek kad se to desi.

Ja da sam slušala, propustila bih divnih jedanaest pozorišnih godina, malo komedija, malo drama, malo mjuzikl, malo otkazana predstava, malo nedostaje rekvizita, malo srušila se scenografija…

Bez obzira što neke stvari radimo na bis, iako jedno drugom obećavamo da nećemo, živeti u dvoje je divno.

Pročitajte i

Ono kad sam se lečila seksom

Pre nego što sam došla do pravog, dvojicu je samo interesovalo kakav je moj seksualni život i kada bih rekla da, eto, u tom periodu nemam seks jer tome ne bi mogla da prisustvuje mama, ako dobijem napad panike, držali mi predavanje – mlada žena, mora seks, bilo s kim, nema veze, važno da je seks, pa šta ako ti se niko ne dopada, zatvori oči i odradi, bukvalno tako. Ja sam ubeđena da se od ove banalizacije Frojd u grobu prevrtao, ali ko me pitao

Jedan komentar

  1. G

    Bravo i srećna godišnjica!

Ostavite komentar