Srbija u stalnom stanju borbene gotovosti

Sve  manje čitam vesti, verujte mi, više verujem jednoj osobi sa društvenih mreža koja se slučajno našla na mestu nekog događaja, pa o tome napiše par tvitova, nego svim portalima zajedno, jer što se portala tiče, prvo nikada nisam sigurna da se to nešto dogodilo, da li je akter muško ili žensko, koliko godina ima, rastegljivo je od portala do portala, da li je užasno, strašno, nepojmljivo i da li ću preživeti kad pročitam…Možda ste primetili, odavno nije važno šta se dogodilo, o objektivnom izveštavanju da ne govorimo, važan je samo klik, a do klika se dolazi preuveličavanjem i lažnim informacijama. Često sam naslov nikakve veze nema sa tekstom na koji se odnosi. Skoro svaka druga vest počinje sa – nećete verovati, naježićete se, od ovoga će vam pripasti muka, ovo će vam naterati suze na oči. Zašto bih čitala nešto u šta neću poverovati i što će kod mene izazvati fizičke senzacije do padanja u nesvest.

O tome da je neka pokazala više nego što je nameravala kad je bez gaćica krenula na TV gostovanje, čuj (!), da je topljenje glečera i udar groma u nekoj zabiti direktan atak na nas, da nuklearna raketa koju će možda Amerika poslati na Severnu Koreju, ili obratno, ima putanju tačno preko Srbije, a ko bi verovao i jednima i drugima, čitav svet postoji da bi nama zagorčavao život, šta ako nešto zabaguje baš iznad nas, o svirepim, brutalnim i monstruoznim ubistvima, kao da neko ubistvo može biti nežno i bogougodno, da ne govorim.

Srpski mediji odavno govore jezikom ulice, ali što je još gore, govore jezikom zastrašivanja.

Od najbanalnijih stvari, da nas leti pogodi tempereatura od šetrdeset stepeni zbog koje ćemo goreti, halucinirati i padati u nesvest, a zimi nekih minus deset od kojih će nam se lediti krv u žilama i suze u očima, minus koji ni Sibir nije zapamtio, do meteo alarma koji se šetaju kroz sve boje spektra a vi ipak nemate pojma kako da se ponašate, sve je servirano tako da, kako otvorite oči, samo možete da se prestravite i zavučete u mišju rupu dok sve to ne prođe.

Istraživanje Centra za nove medije Liber, pokazalo je da je u Srbiji sveprisutan ekstreman govor, pun preterivanja, koji u javnosti proizvodi negativne emocije, straha, nelagode, nesigurnosti. Po ovom istraživanju, svaka četvrta vest sadrži ovaj ekstreman govor ili govor mržnje.

Ukoliko ne možete da počnete dan a da ne pročitate vremensku prognozu i najnovije vesti, videćete da će u najskorije vreme ipak nešto da vam dođe glave, ako ne sunce ili kiša, ono neki otrov u hrani, neko meso od pre Hrista koje je čudnim putevima stiglo u Srbiju i, na kraju, ako preživite sva ta trovanja, glave će vam doći – rat! S juga ili sa severa, odnosno – napašće nas ili Albanci ili Hrvati, pardon, oni su na srpskim portalima – Šiptari i Ustaše. Sa velikim Š i velikim U. Čovek se prekrsti, ako je vernik, pomisli – ne daj bože, i tako prestravljen od toga šta će ga ubiti tog dana krene na posao. Na putu do posla ga presretne neka reporterska ekipa i pita – šta mislite o aflatoksinu  u mleku, što se „šiptari grupišu na granici“ (ovo tek da vas podsetim na film Karaula, odličan primer kako se vrši kontrola uz pomoć laži i putem straha), što je poskupeo hleb, što su smanjene penzije, on se osmehne i kaže – Samo da ne bude gore! Ili – Samo da ne bude rata! Nema čovek ni vremena ni prostora da misli o običnim životnim i egzistencijalnim stvarima, on je prepadnut da može da ga nema svakog trenutka.

Pojma nemam šta je mislio Makijaveli kad je rekao da cilj opravdava sredstvo, mora da nije umeo da isfilosofira dalje od epohe u kojoj je živeo, a sigurno nije mogao ni da sanja koliko će ga citirati.

Godina nam je počela ubistvom Olivera Ivanovića. Mediji su jedva uspeli da napišu i izgovore da se radi o ubistvu, prvo su govorili da je stradao u pucnjavi. Kad neko strada u pucnjavi, pretpostavite da je i sam potegao neko oružje, kao u dvoboju. Oliver je ubijen s leđa.

Govoreći jezikom portala, društvene mreže su gorele i većina njih je za ovo ubistvo osuđivala srpsku vlast govoreći da je crtala metu na čelu Ivanovića, pardon, na leđima, jednim videom koji se vrteo u vreme predizborne kampanje na Kosovu i ko zna još čim.

U jutarnjem programu je odmah jedan od pripadnika vladajuće stranke rekao – Pa šta, šta to znači, pa to je bila samo kampanja, politička borba, u njoj je sve dozvoljeno. Makijaveli, pozlatila ti se svaka reč!

Ovaj događaj je doveo do toga da nam je godina počela strahom od sukoba sa Albancima sa Kosova, onima koje veliki, objektivni, odmereni i nepristrasni novinari nazivaju šiptarima, koje ćemo mi, samo li se usude, da pregazimo za tri sata.  Srbija je uvek u stanju borbene gotovosti, samo još čekamo obaveštenje o tome šta da pripremimo kao osnovni paket za preživljavanje.

Ako ste kao ja, pa stalno, gde god se nađete, osluškujete šta priča narod, sigurno čujete, u prevozu, redovima u marketima, bankama, gde god stoji više od troje ljudi, da je sve ovo postalo strašno, da nas truju, da nas mrze, da nas potkradaju, čovek samo treba da gleda svoja posla, kako da preživi i izvede decu na put. I to, ako je ikako moguće, na neki put koji vodi van Srbije. Jer ko bi želeo da mu dete sutra živi na buretu baruta, u zemlji kojoj stalno neko preti, ako ne komšije, onda bar Kim Džong Un.

Ako ste kao ja, pa vas sve bode, primetili ste sigurno netrpeljivost koja vlada među ljudima,  niko nikoga ne podnosi, nikome ne smeš da se obratiš, svi su smrknuti i spremni na svađu kao zapete puške. Ja neprekidno imam osećaj da će me neko raspaliti posred nosa, samo ako ga pogledam, a moj pogled mu se ne svidi. Ljudi su nezadovoljni, život u Srbiji nije život već životarenje, kako ih ujutru bombarduju alarmantnim, šokantnim, monstruoznim, užasnim vestima, oni izlaze na ulicu sa osećajem da treba da se brane iako im realno ne preti nikakva opasnost.

Ako ste kao ja, pa povremeno gledate prenos skupštinskog zasedanja nadajući se da tamo rade na tome da reše  probleme ove zemlje, ustroje zakone, videćete da se poslanici ponašaju gore nego pijani svatovi koji su se posvađali oko muzike, da dominira rečnik mržnje i etiketiranja. Svaki put kad neko od njih pomene da je narušen ugled, dostojanstvo ili čast narodne skupštine, ispadne jedan kamen iz temelja demokratije u Srbiji.

Sve u svemu, javni govor u Srbiji je govor mržnje i etiketiranja.

Ako bih vam srpske medije, većinu njih, uporedila sa komšinicom tračarom, koja nema sopstveni život pa živi od tuđih života, začinjavajući, dodajući i oduzimajući, koja vam svaki put uz kafu u poverenju saopšti nešto tragično (jesi li čula da Mica ima rak), skandalozno (jesi li čula da Nada ima švalera), monstruozno (jesi li čula da je Nadu cele noći tukao muž), mora da je načuo za švalera), društveno skandalozno (jao, čula sam da je onaj Stevin mali peder), sigurno biste jednog trenutka prestali da joj otvarate vrata, ko da obradi toliku količinu negativnih informacija.

Tako treba da bude i sa srpskim portalima, sve dok se ne dovedu u red i počnu odgovorno i časno, ako nisu zaboravili šta to znači, da obavljaju svoj posao. Ko god da je na vlasti, kakvu god politiku da vodi ova zemlja, oni treba o tome da izveštavaju a ne da budu instrument vlasti i politike.

Ili nastavite da čitate i živite u stanju borbene gotovosti. A borbena gotovost nije samo kad obesite pušku o rame. Borbena gotovost je i život u stanju straha, paranoje, užasa i šoka. U stanju borbene gotovosti se ne živi već stražari odakle vreba opasnost. To već nije život.

(Foto u zaglavlju: prendifiato.it)