Besnilo

Povremeno pobesnim tek toliko da ne poludim

(Vidosav Stevanović)

Ovo sam trebala ranije da napišem al’ evo, valjda nikad nije kasno.

Ja povremeno pobesnim tek da razbijem monotoniju svog svakodnevnog ludila u koje sam ubačena onako po srpski, nepravedno i da ničim nisam izazivala.

Mrzim opravdanja, ona najčešće slede posle nekog sranja ili trenutka istine i ne prihvatam opravdanja. I ekstra mrzim kad neko traži da se pravdam. Nikad neću ukapirati zašto ljudi ne stoje iza svojih sranja i gotovo. Mrzim da se izvinjavam zato što sam u trenutku svog gorepomenutog besnila nešto rekla, mrzim kad me neko davi da povučem reč, da dokažem da ne mislim tako jer mislim, jebo te, baš tako kako kažem u nekom trenutku i gotovo. Neću da povlačim. Čak i ako naknadno ne mislim isto u tom trenutku sam mislila. Ende.

Dakle, stalno, uvek i na svakom mestu od mene se traži da se opravdavam i to obično traže oni koje moj život i sve u njemu ne ugrožava nikako. Otkud ta nasušna potreba da im objasniš sebe me fascinira. Shvati me kako hoćeš, boli me uvo.

I još jednom… dakle, od onih najglupljih opravdanja što se jebem mu mater plašim kokošaka pa ja moram da objašnjavam od Kosovskog boja kako je jedan pevac hteo da mi iskopa oko i kako sad ne bih dodirnula ni Tvitija dodjemo uvek do toga – A što jebo te! Eto tako! Tak’a tura. U nekom sledećem život ja možda budem po meri, dotle ćemo morati svi da sačekamo.

I tako… ako ne pružim objašnjenje budem proglašena za baksuza i asocijalnu ličnost, ciciju nevidjenu koja ne da hleb nasušni dok svi oko nje cvile ’’nahrani nas, nahrani nas…’’ .

Neću da hranim, još više neću da objašnjavam, mogu, recimo da saopštim činjenice pa od njih svako neka pravi šta god hoće. Ono sa čim moje okruženje ne može da se pomiri je:

– Rodila vanbračno. Uuuu jebo te! Svrstala sebe u grupu osramoćenu najvećom srpskom sramotom – Napump’o je pa je ostavio! Navukla na sebe gnev svake moguće glupače što je dovelo do toga da budem izopštena, trinaesto prase, velikodušno ponudjena svakoj budali koja je za istim stolom nesrećnim slučajem sama, da mi pravi društvo i vodi računa o meni da slučajno muž neke od njih ne bi bio taj. Izgubila drugarice-glupače i ostala da patim – s kim, bre, provedoh tolike godine!

– Dala otkaz. U ovo ludo vreme, ostavila državnu službu! Crći ću gladna!

– Otvorila firmu! Budala, ko je još uspeo da doaka državi!

– Bila ljubavnica. I nije me bilo sramota da kažem! Nije ni sad! Zaje’bo me nije. Svi oni koji ne pričaju o svojim vanbračnim vezama misle da jeste.

– Posle višemesečnog nadjebavanja u kome je onaj kome sam bila ljubavnica hteo da ostanem sa njim a njegova žena pokušavala da me ostavi umesto njega, kad njih dvoje nisu uspeli da se dogovore oko istog, sela i Velikoj Supruzi napisala pismo u kojoj sam joj na najbolji, najljubazniji i najironičniji način rekla da mi se skine s kurca i da svoje bračne probleme rešava sa onim sa kim je u braku a ne sa mnom. Umal’ nisam bila posuta katranom i perjem zbog hrabrosti ’ gde, bre, to ima, kako sam se usudila i ko mi je dao za pravo! I bez obzira što mrzim objašnjavanja evo malog – ko god me čačne mora da računa na to da ču creva da mu izvadim po istom pravu po kom je mene čačnuo. Zabole me za status!

– Udala se. Za budalu! Kažu. Budala je jer je pored toliko mladjih, lepših i glupljih izabrao mene. Upozorena da ne srljam i da razmislim šta će biti ako bude a može da se desi. Ovu kombinaciju iz budućnosti još nisam obradila u svojoj glavi al’ ako se desi to što može da bude, biće šta će biti. Otkud ja znam.

– Lajem. Obično gde ne treba inače ne bi rekli da lajem. Zbog toga me proglašavaju seksualno frustriranom, zlom, bezobraznom i golubom preletačem po sistemu ’ kad nis sa nama ti si protiv nas.

Zbog svega ovoga što je samo deo sam dozvolila sebi luksuz da iz svog života i svakodnevice amputiram većinu onih koji pokušavaju da me kroje i da kafu, kad već nemam sa kim da pijem, ne pijem na silu već da je pijuckam sama. Sa uživanjem.To jest sa blogom i monitorom.

To što blogujem je izgleda ipak šifra za neku bolest koja može da bude akutna, hronična, bilo koje vrste, izlečiva ili neizlečiva, u najboljem slučaju to je šifra za neku neuropsihijatrijsku bolest. Što blogujem – volim! Eto!

I opet, bez obzira što mrzim evo objašnjenja:

Imam 44 godine.

Jednu godinu bračnog staža.

Ćerku od dvadeset.

Muža od 33.

Sve od pokretnih i nepokretnih stvari.

Kolekciju salveta i Piatnik karata.

Lepe oči.

Par kilograma bračnog viška.

Nos do neba.

Čvrsto dupe.

Redovan seks.

Ist broj orgazama kao moj muž.

Povremeno grip, upalu grla i proliv.

Biblioteku koju manijakalno dopunjavam.

Čitam.

Pišem.

Kuvam, šijem, perem, peglam, pletem.

Kad ekrsta poludim slikam.

Plačem k’o da me plaćaju.

Pušim, pijem.

Budim se nadrndana.

Ne javljam se na nepoznate brojeve.

Nenajavljenima ne otvaram vrata.

Kad neko sere kažem mu da ne sere, kad lepo zbori to isto kažem – sve po mojoj slobodnoj proceni.

Nemam pojma koliki mi je IQ.

I blogujem.

Jer mi sve ovo gore nije dosta.

E to što blogujem meni nije strašno koliko mi je strašno što malo-malo pa neko navede vodu na vodenicu Nisi-ti-baš-normalna-čim-bloguješ.

A najgore mi je to što podsvesno ne pišem onako kako bih pisala da me neko ne potkači što mi se često dešava a sve zato što ne znam zašto blogujem. Za ostala svoja pisanja imam objašnjenje.

E, da, zaboravih – i dobra sam riba. I spolja i iznutra. Lično više volim ovo unutra, ovo spolja mi je slučajno.

Ko mi ne veruje moraće da sačeka ono kafanče.

A ja ću razmislim što blogujem. Stvarno. I da l’ će od toga da se smanji ozonska rupa, Kosovo da ostane srce Srbije, da se umnože bengalski tigrovi, pande imaju dovoljno bambusa, Bušmani najzad ostanu ravnopravni članovi zajednice, Savi ostane isti nivo, Beograd dobije metro, videću… Ko zna. Može da bude a ne mora da znači.

Ako to zavisi od mog seksualnoisfrustriranog blogovanja ću krenem na neku terapiju.

Ani Mahlat Četiri Pištolja.