Dobro, ne baš od njih, pre od njihovih roditelja, tetaka i baba… Kako god, kažu da je „Ministarstvo prosvete preduzelo drastičnije mere obezbeđenja nego kad se štampaju glasački listići.“ Kad glasamo, kao što smo videli, uputno je prepisivati, jer se punoletni građani koji imaju pravo glasa smatraju tupavim za glasanje.
Iako smo imali onaj slučaj sa testovima za maturu koji su „procureli“ na radost nekih roditelja, stvar stoji ovako –
ja ću vam, kao što obično radim, dati lični primer – kad je moja ćerka trebalo da polaže malu maturu, nije ni njoj a ni meni palo na pamet da uzima časove iz srpskog jezika, što je trebalo, naučila je tokom školovanja. Kad je matematika u pitanju, poslala sam je kod jedne drugarice sa – izrešetaj je, molim te, vidi ima li neke rupe. Odgovor bio – sve ok, samo je brzopleta. Dobro, to sam znala i bez nje. Nije imala maksimalan broj bodova, više kiksnula na testu iz srpskog, opet zbog te brzopletosti, no imala je sasvim dovoljno da upiše šta god hoće. I to je to. Tokom školovanja, moja ćerka nijej imala nijedan privatan čas jer ja mislim da u školi nauči sve što treba.
Mnogi ljudi koje poznajem angažovali su buljuk privatnih nastavnika za svoju decu, ne samo pred maturu, nego tokom čitavog školovanja, čak i za geografiju. Proključam kad god mi to kažu, pa bokte, samo treba da uči!
E sad, neću po Ministarstvu prosvete i o prosveti koja ne da je za ozbiljnu reformu, to svi znamo, nego je da je neko ponovo rodi, samo ne može, nego o tome zašto deca prepisuju na polaganju male mature, zašto ih roditelji za to obučavaju, zašto privatni nastavnici i profesori, zašto uspeh a ne znanje.
Većina roditelja, onog prvog dana, kad odvedu dete u školu, daju umilnu naredbu – petice da mi donosiš, da se ponosim! Većinu roditelja mrzi da se akaju sa decom, zašto bi, oni su svoju školu završili, hoće petice! Ne razumeš, uči napamet! Većina roditelja ne upisuje decu u školu da bi nešto naučili, nego jer tako mora i da bi imali petice. I većina ih te petice nagrađuje, isto kao i odličan uspeh. Nijednu peticu svog deteta nisam nagradila, u suprotnom bih očekivala da me nagradi kad god sam joj skuvala ručak. Imaš samo jedan posao, da učiš, šta ne razumeš pitaj, ako znam, objasniću. I učila, ne učila, to radiš sebi i za sebe. Možda mi se neće svideti ako iz škole izađeš a da mnogo toga nisi naučila, ali to neće remetiti moj život. I da, ja sam mojoj ćerki prvog dana, prvog razreda osnovne, objasnila onu prostu koju svi vole da izgovore ali je pobijaju u praksi – svaka je ocena za đaka. Nijednom joj, ali nijednom, nisam rekla – idi uči! Niti sam se zamarala time da li ima nešto da uči ili ne. Samo sam joj na vreme objasnila da je to njena jedina obaveza. Nisam je upisivala na strane jezike, lepo je znati ih, ali tek dete samo mora o tome da donese odluku, nekome oni nekome idu, nekome ne. Kad je poželela, sama je upisala kurs jezika koji je želela da nauči, školski engleski je sasvim dobro savladala u školi.
Uz sve to, i u vreme kad je moja ćerka išla u osnovnu školu, štrajkovalo se mnogo više nego danas, danima i danima nisu išli u školu, danas su ti štrajkovi prilično stidljivi, znate ono – minimum procesa rada sa pretnjom o radikalizaciji pa ništa. Pa opet, uz sve te štrajkove, skoro svake školske godine i onog nesretnog bombardovanja kad skoro celo polugodište nisu išli u školu, nastavnici su uspeli da održe nivo svoje profesije i nečemu ih nauče.
Uz svo poštovanje prosvetnih radnika, znate da je i moj muž „prosvetar“, njih ima i ovakvih i onakvih, više onakvih.
Škole su pune i prepune nastavnika kojima je to samo dodatni posao kojim obezbeđuju kakvu—takvu penziju i socijalno osiguranje. Mnogo njih ima onaj pravi posao u porodičnim firmama ili neki drugi dodatni izvor prihoda. Mnogi neće da rade za platu koju dobijaju. Nezainteresovani su. I, naravno, većina je razočarana statusom koji imaju, to jest nemaju.
Pre izvesnog vremena, priča mi drugarica da je profesor matematike u njenom odeljenju rekao da ga mrzi da im objašnjava neki matematički problem jer – Vaša razredna ionako to zna, neka vam ona objasni. Deca joj se požalila, ona se obratila kolegi i ispao čitav kurcšlus tokom kojeg je on objasio da on – bre, neće da se maltretira sa njima. U vezi sa ovim – znate ono kad kažu – jao, kako je to loše odeljenje, 10, 15, jedinica na pismenom. A, ne, ne, to je loš nastavnik!
A sad da se vratim na roditelje – većinu baš briga, kako rekoh, šta im je dete naučilo. Važna je petica i to na kraju, u knjižici. Za tu peticu će sad, na kraju školske godine dolaziti, kumiti, pretiti, visiti u školi, angažovati kumine kume deverskog pastorka i mali milion drugih veza. Onda će svi srećni otići na odmor. Naravno, pošto završe malu maturu i predrhte sve one testove usput sve po savetu medija, obezbeđujući deci vodu, ako dehidriraju, čokoladu ako im padne šećer od tog prevelikog napora.
I upišu ih u željene škole. Po željama njih roditelja, jer kao što znamo, svaki roditelj najbolje zna šta voli njegovo dete, sad, što se deca obično ne slažu, eee, deco, ima vremena za vaše snove, prvo roditeljski.
I onda se u prvom razredu srednje škole tako lepo iskristališe sve. Sve one petice nisu ni dvojke, nema osnove, srednjoškolski profesori uglavnom budu šokirani time da su im deca došla bez ikakvog predznanja.
I tako dođemo do toga da testove za maturu obezbeđuje BIA!
Jer znate, u zemlji u kojoj se temeljno, od vrha vlasti radi na tome da nacija bude što neobrazovanija, u kojoj u vrhu vlasti sede ljudi sa kupljenim diplomama i falsifikovanim doktoratima, veoma je važno da je ne prevare deca od petnaest godina. Pa dignuto na nivo Bezbedonosno informativne agencije. Da se ne provuče neko dete koje to nije zaslužilo.
Ali, ako manem vlast, sve je zbog čega?
Jer vama, nekim roditeljima, nije važno da vam dete krene u život sa nekim znanjem, nego sa nabudženim uspehom. Peticama na papiru. Jer ih niste naučili da je znanje moć! Kako kad ni sami tu moć namate?! Jer ih od malena učite da varaju, ako nisi naučio – budi bolestan. Jer i dalje mislite da je vaše dete „donelo lošu ocenu“ zato što nastavnik ima nešto protiv njega a ne zbog toga što nije znalo. Jer ih učite da su nastavnici glupi i budale. Jer, jebi ga, u ovoj zemlji svi varaju. Jer, jebi ga, ko video vajde od škole. Jer, jebi ga, ako baš ne uspe, uvek može da stavi silikone, kakav divan poklon za osamnaesti rođendan! Jer, jebi ga, on lepo peva, može uvek da se prijavi na neko pevačko takmičenje.
Jer, jebi ga, kad jednom budete otišli kod bilo kog nastavnika svog deteta i pitali ga – Zašto ovo moje dete ima jedinicu, dvojku, zar toliko ne zna, koji je problem, pomozite mi da vidim gde greši ono, možda ja, nema nastavnika koji će vas odbiti. Koliko god da je nezadovoljan platom.
Deca su, nažalost, kolateralna šteta nikakvog prosvetnog sistema, toga da u školama radi i Kurta i Murta a samo se ozbiljni nastavnici plaše svake reforme koja se odnosi na radna mesta, jer zna se kako Kurta i Murta dobijaju posao, i vas roditelja koji nećete dozvoliti da budu glupi kao vi, da uče kao besni a da ih sutra vode prepisivači, falsifikatori i prevaranti.
Ako mislite da im činite uslugu… Nadavaćete se para za silikone i dobre automobile, da bi bili „poštovani u društvu“.
Živi bili!
Foto: well-farecomunita.it