Home / Mislim, dakle postojim / Biće skoro propast sveta… Nek’ propadne nije šteta…

Biće skoro propast sveta… Nek’ propadne nije šteta…

Zemlja se ove godine ozbiljno trese najverovatnije s namerom da nas strese sa sebe što smo zaslužili. Ako smo bilo šta zaslužili onda je to – da nam uskrati gostoprimstvo i kaže – vala, dosta sam vas trpela.

Kako god da je nastala, velikim praskom ili u času kad je tvorcu bilo ekstra dosadno pa se bavio vajanjem, napravo nešto oblika lopte i i hitnuo ga kao kliker da se okreće u beskrajnom prostoru, zemlja je sama po sebi stvorila uslove za rast, razmnožavanje  i evoluciju. Svima. Samo mi, ljudi evoluirasmo do budala. Kraj. Kad jedna civilizacija dostigne svoj evolucijski vrhunac ona obično nestane. Posle neki novi ljudi pretpostavlaju zašto i kako, kako je to uopšte moglo da se desi.

U kineskoj kulturi postoji izraz za nikad – ’’u godini magarca u mesecu konja’’. Nikad ne postoji, sve je nekad. Kad zabidžite tvrdoglavo kao magarac sve što bi moglo da se vodi kao da se nikad neće desiti može da potrči ka nama, tek da nam pokaže da može.

Šta smo hteli svih ovih vekova?

Istorija ne pamti da postoji period od dvadeset pet godina a da se na zemlji, negde, zbog nečega, nije vodio neki rat. Osvajali smo ili dizali belu zastavu, sve to je, valjda, bilo vredno ljudkih života. Natopili smo zemlju krvlju i suzama.

Od kako dodjosmo do nekih naučnih saznanja od kojih ni jedno ne mora da bude zakon iako smo ih tako prihvatili, nekada će se možda dokazati da je sve samo pretpostavka od koje smo kretali i pravili sve veće i veće greške, pokušavamo da doskočimo prirodi i pokažemo joj da smo pametniji od nje i da sve umemo bolje. Posekli smo sve što se moglo poseći, raskrčili sve što nam je smetalo na ’’putu’’ a onda se setili da nešto proglašavamo nacionalnim prakovima i dodeljivali titulu – netaknuta priroda. Svaka nam čast!

Istrebili smo ili doveli do istrebljenja nebrojeno životinjskih vrsta, što zbog bundi, što zbog cipela, što jer su ukusni, što jer smo uvrteli da će poboljšati našu polnu moć a onda otvaramo rezervate pokazujući samima sebi kako velikodušno brinemo za njihov opstanak. Gledamo ih i nadamo se da će početi da se množe.  Pokušavamo da naučimo majmune da komuniciraju sa nama a ne umemo medjusobno. Da je priroda htela da se razumemo sa životinjama uredila bi to na svoj način. I ko zna, možda nas životinje i razumeju ali neće da komuniciraju sa gorima od sebe.Jači i mnogobrojniji ne znači i biti bolji.

Prekrojili smo kontinente, potapali obale, sad pravimo nova, rajska ostrva, pravimo vetrove, rabijamo oblake, preusmeravamo normalne prirodne tokove a nismo naučili da se odbranimo od jedne obične poplave.

Unšitili smo svaki ’’raj’’ na zemlji da bismo napravili bolji. Zato se meni gadi kad god vidim neku sliku na kojoj na ostrvima umesto palmi cvetaju suncobrani a dalekosanjani i nedostižni Dubai mi izaziva nagona za povraćanjem.

Mnoga mesta na zemlji učinili smo nemogućim za život vršeći nuklearne i ko zna kakve probe. Nema veze, tamo ne živi niko, ne treba nam. Onda smo ushićeni poslali satelite u kosmos da nam dojave ima li na Marsu uslova da odemo i uništimo ga.

Vanzemaljce ili moguća bića sa drugih planeta ne zamišljamo kao bar slične nama savršenima i nedostižnima već kao jednooke ili trooke hidrocefaluse koji se množe prostom deobom jer nisu otkrili čari spajanja a ni da imaju osećanja. Ubedjeni smo da bi ako bi došli do Zemlje došli samo da nas istrebe i preuzmu je jer ovakve nigde više nema. Bar ne onde dokle smo uspeli da vidimo. Zato povremeno odašiljemo one poruke da želimo mir i da dolazimo u mru, ako nas vide.

Eskimi imaju preko sto izraza za pojam ’’sneg’’ a ni jedan za pojam ’’rat’’. Odakle nama ta ideja da bilo koja civilizacija, ako postoji, toliko kao mi želi da ratuje i osvaja?

Mesec smo isparcelisali i prodali ga. Pokloniti nekome plac na mesecu je vrhunac ljubavi. Izvin’te, otkud nam pravo i ko ima tapiju na Mesec, otkud nam ideja da je naš samo zato što nam noću usovetljava put i utiče na plimu i oseku?

Prodajemo zvezde. Ćije? I šta će neko sa njima raditi? Kao da nije dovoljno što stoje na nebu?

Od kad je Zemlje, to jest sveta, postoje plavokrvi, zlatnokrvi i prljavokrvi. Različite boje kože. Oni veliki i oni mali, beznačjani i nepotrebni koji služe samo da bi ovi prvi bili sujetno nad. Mi smo bića koje posedovanje parčeta zemlje ili prezimena čini ljudima.

Ako smo nešto trebali da naučimo od životinja onda je to – kako živeti. Sa vodjom ili bez ali živeti zajedno sa istim interesima.

Urnisali smo sve čega smo se takli. Samo zato što se zemlja nije bunila i nije pokazivala da je boli.

I na kraju uništili smo i nas same.

Obezvredili smo čoveka. Ne kunemo se više ni u šta.

Biće skoro propast sveta.

Možda i neće.

Ali ne bi bila neka šteta.

Već je napravljena.

Pročitajte i

Telma i Luiz

Ti si, draga moja, IPAK, samo žena u svetu koji se organizovao i iskrojio prema muškarcima.I muškarci brane taj svet. Ništa čudno, odvajkad je poznato da svako brani zauzetu teritoriju, raznoraznim sredstvima, pa i onim najsramnijim, ko te pita. Nijedan rat ne bira sredstva pa ni rat polova. Ali to ni po jada.Jadno je što postoje horde žena koje brane taj muški svet. Od kojih je teško biti glasniji.Koje ne interesuje zbog čega su se borile od Klare Cetkin do danas, žene na svim kontinetnima, svih boja kože, svih godišta.

8 komentara

  1. Mahlat za premijera :mrgreen:

  2. Ma je l’!

    Sad kad treba da se vadi ugljevlje iz vatre 😆

  3. m

    Mahlat, vera mora postojati i opstajati, kakva god da su vremena… a nikad nisu bila laka i nikad nije bilo bolje, uvek je nekome, negde na ovo planeti bio Pakao…

  4. jeste ali ja ne vidim da verujemo. Sto se vise prica o veri, uslovno receno veri, veri u bilo sta, to je manje ima…

  5. m

    jest tačno što si rekla, ali je vera JEDINO što imamo

  6. Samo čekam da drkne neki meteor posred čela mojega. I da gledam iz prvog reda sa sve kokicama.

  7. I da sikćeš – psssst!

  8. VRHUNSKI 🙂
    ali, kao i uvek od tebe, Mahlat…

Ostavite komentar