Home / Mislim, dakle postojim / Blogerka u medijskom ludilu

Blogerka u medijskom ludilu

Znate onu priču – novinari vs blogeri, ili obratno?

U vezi toga…

Ostajem pri tome da su novinari – novinari a blogeri – blogeri i da imaju različite uloge u javnom životu Srbije. Najveća razlika između novinara i blogera, odnosno građanskih novinara kako to neki vole da kažu, je u tome što su novinari plaćeni da rade ono što rade, što moraju da se bave temama koje nameće politika kuće na čelu sa urednikom, sviđaalo im se to ili ne, a blogeri pišu o onome o čemu pišu jer žele da se u ovom društvu nešto poboljša.  Kad ja pišem o nekoj društvenoj pojavi znači da me je takla u živac, ne razmišljam o njoj kao o prilici da povećam čitanost, tiraž, prodaju, šta god.

Pri tome,ne dižem na nivo svoje blogovanje, ne mislim da sam jako važna i da će društvo propasti bez mene, samo imam priliku da nešto kažem putem bloga i da kroz komentare čujem i druge stavove. I tu glupavu nadu da će se nekada nešto mrdnuti sa mtrve tačke.

Par novinara mi je, na zamerku da su nedopustivo pisali o nekim stvarima, reklo da moraju da hrane decu. Razumem, sve dok se ne setim da moje dete nije odraslo na vazduhu a da se ja pri tome nisam prodala ni telesno niti na neki drugi način, ali dobro, težak je život u Srbiji i ne možeš biti odgovoran i moralan, a i boli te uvo kad za to ne odgovaraš ti već urednik. Ja uvek mogu da perem tuđe prozore, gospoda ne mogu.

Nego, u Srbiji su kao shvatili da blogeri nešto pišu, da ih neko čita, pa malo malo pa neki bloger negde učestvuje kao predstavnik onoga što zovu srpska blog scena, srpska Internet zajednica i slično. I tako povremeno pozovu mene.

Za razliku od udvaranja novinarima koje mnoge organizacije rade, da bi novinari nekako progurali u medije priču o njihovim akcijama, projektima, dešavanjima, a koje se dešava na raznorazne načine, blogerima, to jest meni, se niko ne udvara. I ne mora ni da mi se udvara, niti idem svuda, niti me sve interesuje, niti bih o svemu pisala. To nije nikakav problem.

Problem je što neki tako pozovu blogere i pojma nemaju šta bi tamo sa njima, niti zašto su ih zvali, ni šta od njih mogu da očekuju, ni kako prema njima da se odnose. I zato sam se ja danas osetila kao idiot.

Danas sam bila pozvana na seminar o jednoj vrlo pipavoj društvenoj temi koji me jako zainteresovao jer sam o istom nekoliko puta pisala. Pozvali me kao blogerka – „došli smo na ideju i voleli bismo da učestvuje i nekoliko blogera“.  Otišla. Iskreno, u startu mi se svidelo to da i blogeri učestvuju u nečemu što je bilo rezervisano samo za novinare a od mnogih nema vajde po društvo.

Tamo predstavnici svih medijskih kuća. Kad kažem svih, to znači svih. I ja. Ne videh nijednog drugog blogera, bar ne onog koga poznajem.

Kako sam otišla tako sam ekspresno i izašla.

Elem, svaki novinar se predstavio, iz koje medijske kuće dolazi, kojim se temama bavi i rekao par reči o temi  seminara, u fazonu – ili ne bave se time ali su došli da vide, ili se bave ali po zakonu od čega mi se odmah kosa digla na glavi jer to nije tačno, postoje mediji koji krše sve zakone i kodekse novinarstva naročito kada je ova tema u pitanju.

Mene preskočiše i ja tako svhatih da učešće u diskusiji neću imati čim mi na početku nisu dali priliku da kažem ko sam i zbog čega sam tu. Osetila sam se kao statista u kukuruzu. Neko iz mase. I pošizela!

Ko me zove kao učesnika ima da me tretira kao učesnika.

Ko me zove kao publiku može samo da me zove na koncert, pozorišnu predstavu, izložbu, te stvari. Ili da mi plati kao što plaćaju publiku u svim onim emisijama u kojima publika aplaudira na znak.

Na kraju, ako ovo pročita neko kome će pasti na pamet da me pozove negde, bolje nemojte. Akajte se vi i dalje sa medijima i novinarima, mene pustite da o nekim temama pišem kad me pogode a pogađaće me sigurno češće nego neke novinare i urednike. Ozbiljne društvene teme teško stižu na red, kao što rekoh onomad, dok izlamentiraju nad svakom guzicom, celulitom, bojom gaća, društvo propada.

Iz poštovanja prema temi koja je zaista teška i bolna, neću reći o čemu se radi i gde sam bila pozvana. I dalje  mi je jako žao što o tome nisam čula statistike, iz prve ruke neke stvari koje ne mogu da pročitam.

Do viđenja!

U nekim budućim vremenima u kojima će blogeri imati status koji nemaju i u kojima će biti shvaćen značaj blogova. Ili neće. Kako god, odlučite.

Za sad se držite medija, oni savršeno spinuju stvarnost.

Ovaj post sam pisala danas, kada sam se vratila, besna i  obnevidela od vrućine a istovremeno sam i poslala mejl sa objašnjenjem zbog čega sam otišla. Dobila sam izvinjenje da se radi o propustu u organizaciji, bože moj, dešava se i na mnogo značajnijim skupovima.

Prihvatam ali držim do svog blogerskog i ljudskog dostojanstva.

Pročitajte i

Psihologija ženske tašne

Moj hazbend zavlači ruku u moju tašnu svaki put kad se desi da me pita gde je nešto, a ja odgovorim – tamo u mojoj tašni. Ako ovo nije dovoljno šokantno, moj hazbend zna šifru za moj telefon, pasvord za mejl, sve pasvorde za sve društvene mreže. Nisam sigurna baš da bi znao kad bih ga sad propitivala koliko je zapamtio gradivo, ali milion puta sam mu rekla – vidi ko mi je poslao poruku, loguj se na moj mejl, pas je taj i taj, pogledaj jel mi stiglo to i to, bilo je tih situacija.

6 komentara

  1. Hvala za objašnjenje.
    Neću komentarisati povod za tekst, jer bih im svašta rekla.

  2. Nadobudnost samo pokazije sitnu dusu !
    A mislim da je dovoljno poznato koliku oni slobodu misljenja i izjasnjavanja imaju…Zalosno

  3. Ups. Znam o čemu pričaš, i ja sam bila pozvana, ali nisam mogla da odvojim dva radna dana u Bg. Žao mi je što je tako ispalo, ali mislim da je strana koja te je pozvala dobronamerna, ali da pre toga u organizaciji nije bilo sluha za blogere, te je poziv blogerima imao ideju za afirmaciju bloga kao važnog medijskog sredstva.

    Ipak, za to im je trebalo više blogera…

  4. Moo, nisam pomislila ništa loše, jednostavno sam se loše osećala, i na neki način poniženo, to mi nije dozvolilo da ostanem.

  5. J

    Draga Mahlat, ako su te tretirali tako kako si opisala, mislim da si bila previše blaga u svom blog postu. Šta to znači- čuli negde da postoje tamo neki blogeri, lepo zvuči da ih imamo na kzn, ajde da pozovemo nekog za ukras?! Moje lično mišljenje je da bih (na tvom mestu) prosula svašta po njima (verbalno)- jer to je suština: BLOGER JE VREDAN JER IMA LIČNI STAV I NE ZAVISI OD UREDNIKA / ĐILASA / NIKOLIĆA / KOGA GOD. Moj profesionalni stav je da bloger jedini prenosi informaciju sa događaja, tradicionalni mediji prenose iskalkulisanu priču (izabran ugao, veličina prostora, izbačeno sve što može da uvredi nekog na vlasti, …). Sem toga, ne treba biti mnogo pametan, pa videti da je blogovanje budućnost. Uostalom, već imamo primer SAD i nekih drugih razvijenih zemalja kao direktan uvid u to šta će uskoro stići i kod nas. A kolegu/ koleginicu koji je organizovao taj događaj na kom si bila pod hitno poslati na neko dalje usavršavanje jer su ovakve greške skuplje nego što se na prvi pogled čine.

  6. Respekt od mene.
    Dobro ne prevalih 500 km po ovoj vrucini o svom trosku…
    Ups, mene ne racunaju u „ozbiljne“ blogere…

Ostavite komentar