Borsko jezero – srpski Bled

Ako ste me pratili na mrežama, prethodnog vikenda sam bila gost Hotela Jezero na Borskom jezeru i dok smo sedeli i pričali koliko je lepo, neko je rekao – Ovo je srpski Bled. Mene generalno nerviraju ovakva poređenja, samo zbog toga što ništa nismo uspeli tako da brendiramo pa da neko, recimo, dok sedi na Bledu, kaže – Ovde je toliko divno, ovo je slovensko Bor Lake.

Za početak, malo informacija koje niste učili u školi, kao ni ja, i danas pamtim ono – najveće jezero na svetu, rudna bogatstva Afrike, a toliko toga ne znam  o rođenoj mi zemlji. Što bi reko onaj glumac – neće da škodi. Bolje ovo nego mali milion onih informacija kojima nas tovare u toku dana a koje nam ni za šta u životu nisu potrebne.

Ostatak u slici i reči.

Svi hotelski sadržaji uključujući kuglanu, karaoke salu, Jazz klub, bilijar, sauna su u besplatni, to jest u sklopu cene, dodatno je potrebno platiti samo slanu sobu i masažu. Da ne zaboravim, a vrlo je važno, hotel je prilagođen osobama sa invaliditetom. Za one koji imaju problem kako udomiti kucu na nekoliko dana, hotel je pet friendly. Što se hrane tiče, doručak, ruča i večera su koncipirani kao švedski sto, a ako poželite nešto drugačije, deset minuta od hotela nalazi se hotelski etno restoran „Jezerce“ sa onim obožavanim kariranim stolnjacima i muzikom na uvce, za igranje, pevanje i plakanje 🙂

Na Borskom jezeru će vas buditi Sunce, toliko je tiho, eventualno recepcionar, ako naručite buđenje, ali zašto biste. Još malo bonus fotografija ovog rajskog mesta.

Naš boravak na jezeru podrazumevao je i panoramski obilazak Bora, za to šta je s leve, šta s desne strane, pobrinuo se @DedaBor, kao i silazak u jedini kafić pod zemljom, 400 metara ispod zemlje.

Bor je zadivljujuće čist, kroz glavnu ulicu, između dve kolovozne trake postavljen je muzej na otvorenom, posvećen rudniku, ovo je damper, prosto da se prestravite kad stanete pored, ovi mali ljudi su ta ekipa koja je celom vikendu dala dodatnu lepotu, nedostaje Spomenka Marković Avramov koja je bila iza foto aparata zajedno sa Igorom Mitrovićem.

Konačno, stigli smo do rudnika, čuli šta kako i od kad, kopovi deluju impresivno i vide se iz svakog ugla Bora i onda su usledile pripreme za silazak u taj kafić u utrobu zemlje. Uz sve psihičke pripreme, šaljive nagovore, ja ostadoh jedina na površini, znam mene pa sam izbegla situaciju da dole počnem da kolutam očima i padam u nesvest, da svima presedne. Kako sam zamislila razne horor scene, ufotkah ih pre silaska, zlu ne trebalo 🙂

Dok su oni bili dole, ja se vrzmala okolo, ovako se pune rudarske lampe.

Onda su konačno izmileli, svi na broju, nasmejani i neoštećeni.

A onda se uredno uhvatili telefona da jave rodbini, prijateljima i poslovnim partnerima da su živi i zdravi.

Na kraju, kažu da je ovo bila najveća veštački napravljena rupa u Evropi koju sad pune jalovinom, šta je jalovina, pojma nemam, valjda nešto što im ne treba. Iza se vidi nova topionica otvorena prošle godine. Iznad Bora više nema dima i kažu da je zagađenje manje nego u Beogradu.

Neizmerno zahvalna hotelu koji nas je ugostio i RainDogu koji je bio naš domaćin.

Čvrsto obećavam da ću sledeći put sići u taj kafić. More, i čizme ću da obujemi rudarsku lampu da stavim na čelo, a i krampa ću se dohvatiti. I pevaću ono – Haj ho, haj ho… 🙂

Ukoliko vas interesuju ostali utisci i fotografije sa vikenda nazvanog #Borovanje, pogledajte ovde.