Cool mama

Znate vi koji je to udarnički posao?!

Sad sam sigurna da su oni što su ćerkama govorili – kakva bre ljubav, kakav momak dok ne završiš školu, možeš da dovedeš samo onog za koga ćeš se udati, nemoj da si nas obrukala, odrećićemo te se preko novina. Onda se silno iznenade kad ona jednog dana dovede budućeg, puste neku suzu, zaprepaste se kako im je to promaklo, izljube je i isprate, a onda sednu i pomisle – bogu hvala sad neka je muž čuva, i nju i poštenje joj, i ugled njihove porodice, daleko im lepa kuća.

Pre neko jutro, ispratila ljubimca na posao, ljubimicu za njenim obavezama, pijuckam kafu, mislim lepo bližnjima i sve najgore političarima – dabogdavamsepticaposralanaglavu, kad pozvoni neko. Dečko mile ljubimice! Doš’o da je iznenadi. Pomislim  – a ja, bre, i mene si iznenadio, al’ ne kažem. Ja se ne računam.

Nije gladan. Nije žedan. Počeh da kopam po glavi, bogtemazo, koja je tema prikladna za konverzaciju sa ćerkinim dečkom a da ne ispadneš blesava. Ne nadjoh ni jednu. Pade mi na pamet da ga pitam šta si planira sa svojim životom pa odustadoh, mož’ biti da pomisli da mi je ’’ćerka za davanje’’ i da skonta da ga prosim u njeno ime.

Znači, braćo i sestre blogeri, dramska tišina, nožem da je sečeš, kao u horor filmu ono kad njih dvoje hodaju kroz mrkli mrak a ti pojma nemaš ko će koga da zadavi.

Jedva se dosetih jednog društveno korektnog pitanja koje neće nikoga da uvredi a naročito ljubimicu kad joj on bude prepričavao šta smo pričali a ona merila da l’ sam je obrukala:

Je l’ zavejalo tamo kod vas?

Jeste, kaže on.

Opet tišina.

Kako tvoji?

Dobro su.

Tišina.

Počeh u sebi da molim boga da zazvoni telefon, da nagrnu nenajavljeni rodjaci, da dodju da me privode, šta god, samo da me neko spase.

Kako ti je baba?

Pa isto.

Kako isto pojma nemam, samo se prisećam da ima neku babu.

Kad smo već bili iscrpljeni prostim pitanjima i još prostijim odgovorima naidje ljubimica. Obradova se! Obradova se i on! Al’ što sam se ja obradovala nemate pojma, samo što njih dvoje nisu obratili pažnju.

I tako narednih nekoliko dana. Ljubimica i ljubimac odlazili on i ja ostajali. Ja coolirala, ono kao sve mi super, gledaj majku biraj ćerku, na senku mu ne gazim, dok spava hodam na prstima i dišem na uši, samo da se što kasnije probudi i da nam agonija kraće traje.

On se budio negde oko ručka, kaže dobro jutro, ja odgovorim dobro jutro kao da je najnormalnije da jutro bude još malo pa pred mrak, ponudim mu doručak, on kaže da ne doručkuje, normalno, ko da doručkuje u to doba.

Juče otišao. Ja kao samlevena, samo sam rekla ljubimici – više da mi ga ne ostavljaš! Ni pod razno. Da se organizuješ. Ne umem da ga zabavim a ne ume ni on mene. Tačka.

Nije da ja nisam imala želju da ga svašta pitam i da ga upozorim da može da ostane bez noktiju ako  li slučajno uradi nešto što bi ljubimicu povredilo al’ ko sme da kaže, ona bi se odmah spakovala.

Ljubimac sinoć pita – je li, šta kaže?

Ništa, zavejalo i kod njih, njegovi su dobro.

Šta me, bre, briga što je zavejalo i kako su njegovi. Šta kaže za njih dvoje?

I tu puknem.

Ne kaže ništa, što ga ti nisi pit’o?

Jes’ pa da me ona pojede! E, pa iz istog razloga ga i ja ništa nisam pitala, pojela bi i mene.

Sad čekamo da ljubimica bude ekstra raspoložena, možda će da kaže šta ima novo kod njih sem što je i kod njega zavejalo.

I tako… sapleo se dabogda onaj ko je izmislio to roditeljsko kuliranje i da majka ne treba da se meša u život rodjenom detetu, nego mora da čeka da se steknu uslovi i da dete namakne malo slobodnog vremena pa da se raspriča. Pa onda sve što ispriča ne smeš da pokažeš da znaš nego moraš da cooliraš.

Kad on ponovo reši nju da iznenadi.