Home / Mislim, dakle postojim / Ćuti, da ti je dete živo i zdravo

Ćuti, da ti je dete živo i zdravo

I AM MOMNatovario mi se skoro jedan problem na glavu, tako to kod mene, taman ’danem dušom, pomislim gotovo, iskrsne nov problem za rešavanje, obično nije logičan, i pričam jednoj, kad ona meni –

’Ajde, bre, ćuti ne kukaj, da ti je dete živo i zdravo, eto, udala si je…

Prekidoh je usred rečenice, pre nego što me potpuno izbezumi, nisam je udala ja, udala se sama, da je mene pitala, ja bih je još držala za ruku, a ovo drugo…

Ja ne znam kad se normalne žene zbabošu pa počnu da pričaju ovako.

Kao ženi, još od devojčice, društvo mi je naturalo da je najvažnije u životu da se udam, ako je ikako moguće dobro, godine su mi bile potrebne da ukapiram da to dobro znači za pare a ne za muškarca, i posle toga da postanem majka. Sve ostalo može a i ne mora, kako budem raspoložena i ako me ne bude mrzelo. Da živim život, ali s merom i uzdržano, da uživam koliko mogu, ali da vodim računa da ne obrukam roditelje, dedove i pradedove, pa su mi iste one godine bile potrebne da ukapiram da živeti život znači ne raditi ništa od onoga što ćeš raditi dan – noć kad se budeš udala. Nastavak priče bi obično bio – što proživiš do udaje, proživela si, posle robija.

Kad sam postala majka, udaju ne pominjem pošto sam ja to malko preko reda, obavestili su me da sad ništa važnije u životu ne postoji. Ma ne važnije, nego važno. I tu bi nekako život mogao da mi stane.

Kad god sam se na nešto požalila, kad god mi sve koze nisu bile na broju, kad god me nešto iznerviralo a ja se prevarila pa rekla, obavestili su me – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.

I to ide ovako:

Dobila sam otkaz – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.

Vara me muž – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.

Nemam pare za cipele – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.

Nemam ovo, ono – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.

Volela bih ovo, ono, a ne mogu – Ćuti da ti je dete živo i zdravo.

Nemam novac za letovanje – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.

Ne znam kako bih vam rekla, ne uspevam sebe da dovedem u situaciju – stojim ispred izloga, uzdišem za nekim cipelama, otvaram novčanik da proverim da se nisu stvorile pare za koje znam da ih nemam, zatvaram ga, odmahnem rukom i pomislim – Ma jebeš cipele, važno da mi je dete živo i zdravo. Toliko je nenormalno to fatalističko životno uputstvo – kad si majka, nemaš više prava ni da želiš, ni da sanjaš, ni da se nadaš, ništa. Stalno crno, najcrnje da misliš.

Ne znam šta govore ženama koje nemaju decu, igrom slučaja ili ne žele, kad pomenu da im nešto fali u životu, da li se usuđuje neko da im kaže – Ćuti tamo, sram te bilo, misliš na cipele umesto da gledaš kako da ostaneš u drugom stanju i postaneš majka. Svodi se na isto.

Obaška što bih strašno volela da znam da li je neko, nekada, nekom muškarcu rekao – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.

Recimo:

Čuknuo sam auto – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.

Izgubio sam na kladionici – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.

Jok, njima kažu – Jebeš auto, jebeš pare, nisi lud za to da se sekiraš, popravićeš, zaradićeš…

Ne, ne, te fatalističke stvari su rezervisane za žene. Jednog trenutka te tako svedu na stvar – dok je dete uz tebe stalno treba da imaš grižu savesti što si bilo šta poželela ili kupila sebi, otkud ti hrabrost kad imaš dete, pa devojku, pa njeno je da se oblači, modira, ludira i živi, tvoje da obezbediš. Kad se predstava završi, to jest, dete uda ili oženi, obaveste te da se predstava završila, zavesa spustila, gotovo.

Kad god mi neko kaže – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo, osećam se kao da me ubija, kao da me sprečava da živim.

I lepo mi dođe, kad god me neko od tih ubuduće nešto pita, šta god, kako si, kako je, kako ide, šta ima novo,  kako muž, da odgovorim – Dete mi je, bogu fala, dobro.

I da si poštedim živce.

(Foto: codenamemama.com)

Pročitajte i

Telma i Luiz

Ti si, draga moja, IPAK, samo žena u svetu koji se organizovao i iskrojio prema muškarcima.I muškarci brane taj svet. Ništa čudno, odvajkad je poznato da svako brani zauzetu teritoriju, raznoraznim sredstvima, pa i onim najsramnijim, ko te pita. Nijedan rat ne bira sredstva pa ni rat polova. Ali to ni po jada.Jadno je što postoje horde žena koje brane taj muški svet. Od kojih je teško biti glasniji.Koje ne interesuje zbog čega su se borile od Klare Cetkin do danas, žene na svim kontinetnima, svih boja kože, svih godišta.

Ostavite komentar