Da sam na tvom mestu

Sedim pre neko jutro na Adi, prilično rano, tu i tamo neko hvata prve zrake sunca, svašta mislim, kao po običaju kad sam sama. Dođoše dve žene i sedoše par stolova od mene. Nije da sam prisluškivala, bilo je nemoguće ne čuti, muzika tiha, nema gužve, one onako normalno glasne.

Jedna uhvatila muža u prevari. Razočarana. Pogođena. Sluđena. Rekla bih da je u onom prvom šoku kad je čovek samo emotivno svestan šta mu se događa, zna da ga nešto boli i žulja dok mozak još uvek nije obradio informaciju, čas priča da će se razvesti, čas o zajedničkim godinama, čas o tome kako su se zaljubili jedno u drugo. Druga, pametna kao i svako kome niko ne traži savet, ubila se prekidajući je sa – Da sam ja na tvom mestu…

Bi mi žao one prve, ne što je prevarena, nego zato što ima potrebu da to istrese iz sebe a ova druga je uopšte ne sluša nego neprekidno trtlja šta bi ona da je na njenom mestu na kom nije. Došlo mi da priđem i kažem – sestro slatka, evo ja ću da te slušam, reč neću da progovorim, pričaj, plači, isprazni se, teraj ovu što snima film po tvom scenariju, oduzima ti ulogu koja je trenutno najvažnija u tvom životu s tim njenim da bi ona da je na tvom mestu bila pametna onoliko koliko ti sad nisi. Nisam naravno, pošto i to što sam ja pomislila može u nekom filmu a ne u životu. Nažalost.

I eto, od juče me muči to – da sam ja na tvom mestu, ja bih…

Sad zamislite sebe, prevario vas muž, vi šokirani, izbezumljeni, ruši vam se svet, zaspali biste pa se probudili dan ranije, dok još ništa niste znali, vrtite neki film kome ne možete da uhvatite ni kraj ni početak, kao da ga je Almodovar režirao, pojma nemate gde ste tu vi, gledate svet koji se vrti kao i do sada, ljudi hodaju, smeju se, ljube se na ulici a vaš svet se ruši, ne razmišljate o tome šta ćete da radite, samo imate potrebu da to izbacite iz sebe, kao teret. I umesto da vam ona kojoj pričate to što ni sami još niste shvatili, dok šmrcate, pominjete razvod, pa ljubav, pa samoubistvo, pa ubistvo, pa planove za ludi noćni provod, beg od kuće, kažem vam, kao kod Almodovara, sve normalno u nekom stanju šoka, kaže – Čekaj, polako, pokušaj da se smiriš, razmisliš, ne ruši se svet iako se tebi to tako čini, ona krene sa – Da sam ja na tvom mestu… pa gomila nebuloznih stvari – ne bih mu kuvala, peglala, ne bih mu prala gaće, i ja bih našla nekoga, neka ga pegla ona, majkejojgakurvinenabijem…

Možete li sad sebe da zamislite kako vas jej ovo utešilo i kako ste otišli kući, pogledali ga kao da ništa nije bilo i rekli – Slušaj, neću više da ti perem gaće. Neka ti pere ona ili se snađi sam. I odlepršate u nov dan kao da ništa nije bilo.

Ako možete, onda ništa. Mada, čisto sumnjam. Jer, eto, ne mogu da zamislim kako bi mi u trenutku dok zamišljam kako on grli neku drugu i šapuće joj ono što je šaputao meni, ja razmišljam kako neću da mu perem gaće, jebote! Znate, ovim savetima – ne kuvaj mu, ne peglaj, ne peri, ebimukevu pa da vidi kako je teško kuvati i prati sam, svode vas na njegovu kućnu pomoćnicu. Vi u stvari po njima i niste bili u vezi ili braku, nego ste bedinovali kod njega uz poneki seks. I šta tu sad kao nešto ima da vas boli. Prestanete da perete gaće i svima lepo.

Nego, ja, eto, pobesnim od tog – da sam na tvom mestu.

Nisi na mom mestu. Nemaš pojma kako je na mom mestu na kom se trenutno raspada moj život. Ne možeš ni da zamisliš, iako tvrdiš da možeš, ne možeš da zamisliš ništa što nisi doživela. Da si na mom mestu, najverovatnije da bi se ponašala slično kao ja, ne bi u tebi u prvom trenutku bilo ni zrna razuma. Sve dok ne prođe izvesno vreme i dok se emocije malo ne umore a razum reši da postavi stvari na svoje mesto.

Ja sam, znate, imala tako neke ljubavne krahove, ni približno tragične kao što je razvod jer nisam ništa delila, samo sam tada bila mnogo ucveljena i mislila sam – umirem, pa sam se tako umiruća ispovedala drugaricama i kao po pravilu, postajalo je nevažno kako se ja osećam, počinjale bi sa tim šta bi one da su na mom mestu, šta su radile kad su bile na mom mestu, koje je, “evo majke mi” bilo deset puta gore nego ovo mesto na kom sam ja, zaključno sa onim – ma šta te briga, naći ćeš drugog, vreme leči sve, sve do onog – ma voli te, samo se pravi, ima se pokaje stoposto, sve gluplje od glupljeg.

Posle sam malo posrasla i naučila da bolujem sama, pa kad prođe, kad skockam u glavi i rešim problem, koji god, ja ispričam šta mi se desilo, ako mi se baš priča, i izbegnem ono – da sam ja na tvom mestu koje me uvek dodatno sluđivalo. Mislim, ja ne volim te što su pametni u trenucima kad sam ja prilično glupa, to jest, kad moj razum ustupi mesto emocijama, em imam problem, em još treba da se sekiram što je ta neka kojoj pričam pametnija od mene, jer bi, eto, ona da je na mom mestu uradila to nešto za šta ja ili nemam snage i pameti, ili srca, ili volje, ili mi u tom trenutku zvuči krajnje glupo, kao ono sa gaćama.

Vi i ja, vi i tamo neko, tamo neko i tamo neko, nikada, ama baš nikada, nismo ni na približno istom mestu koliko god naše priče zvučale slično.

Ja nikada nisam uspela da zamislim kako je na mestu one koja mi se žali da ima problem, a žalile su mi se. I uvek sam pitala da li očekuje da joj nešto kažem, a da ako očekuje savet niti umem, niti hoću da joj dam savet, stra’ me bre, kako ja mogu da budem pametna za njen život.

Kad me neka pitala šta bih radila da sam na njenom mestu, pošteno sam odgovarala – Pojma nemam! – kao što nemam pojma, kao što u prvim trenucima nisam imala pojma ni kad sam sama imala problem. Samo sam htela da prođe. I samo sam htela da mi bude lakše.

I tako, poštujte tuđe muke, slušajte, ne košta ništa, budite rame za plakanje, to je ponekad jedino što je nekome potrebno, ne sluđujte ih sa tim šta biste vi da ste na njihovom mestu. Sačekajte svoju šansu da budete na tom nekom mestu na kome treba da budete pametni, pa budite kao što ste dok izgovarate to nepristojno – Ja da sam na tvom mestu… Pa da vidite kako je lako.