Domaćica kod domaćina na eventu – #VBM2011

Ili zašto ja zagovaram teoriju – ako praviš svadbu – pravi svadbu a ne cirkus, ako radiš bilo šta ili ga uradi do kraja ili nemoj da počinješ.

Ja sam vam, moram da priznam mada nije popularno, domaćica. I kad sam u radnom odnosu i kad nisam, imam i to radno mesto. Ono podrazumeva da povremeno imam dešavanja u kući na kojima moram da dočekam, ugostim i ispratim od dvoje do dvadesetak ljudi. To sve znači da pre toga pravim kilometarske spiskove – šta piju moji gosti, šta jedu, ko ne jede svinjetinu a ko jagnjetinu, da l’ će nekome da padne na pamet nešto što meni ne bi, da imam dovoljno hrane i pića, kakvu muziku da pustim, kako da postavim sto i slično.

Svaki taj događaj sam dočekala krajnje nervozna i ispratila kao izduvan balon.

Normalno, kao svaka prosečna žena, uvak obratim pažnju na to kako to rade drugi, i naravno, uvek ukradem neku ideju, mislim zanat se peče i krađom ideja. Juče nisam imala baš šta da ukradem ali šteta ako nije bilo onih koji su mogli da vide kako se rade neke stvari.

Dakle, juče je na Adi održan “Vip Beach Masters 2011” u organizaciji Vip Mobile. Ja krenula i pojma nisam imala gde idem, malo sam u haosu zadnjih dana, znači ja sam pošla na najobičniji TwitUp.

O organizaciji i sponzorima je pisao Večni Dečak  ovde.

Ono što je mene oduševilo – organizacija je majka svakog događaja – ja sam bila u društvu tviteraša što u startu garantuje ugodno društvo, dobru priču, novo poznanstvo i neko novo znanje. Može da se odigrava bilo gde.

Ali po čemu vidite da je događaj uspeo?

Kako rekoh, sklona sam tome da zveram okolo a sklona sam, kao što znate, i da zvocam.

I sad, ako ćete verovati, nemam zbog čega.

Ili – ja ću u prosečnom restoranu čekati da “stignem na red kod konobara” jer on ima samo dve ruke i dve noge a nas ima koliko hoćeš.  Izbezumljeno ću gledati u punu pepeljaru i moraću da zamolim konobara da dobijem drugu, čistu i praznu. Provod će mi možda pokvariti njegovo nezainteresovano lice, a ako u blizini sedi neko za koga konobar zna da je po džepu važniji gost od mene mogu da očekujem da me neće ni pogledati i da ću blago rečeno biti diskriminisana kao gost.

Juče je kroz Vip ložu prošlo ljudi i ljudi. I ljudi. Glava mi je radila kao radar za primanje vanzemaljskih poruka i ako ćete mi verovati nisam primetila nijedno nezadovoljno ili nervozno lice. Nijedno! Čak ni deca nisu vrištala i trčala oko stolova, ni najmlađa gošća, beba od nekih pet meseci, nije plakala a poznato je da bebe buka i gužva umeju da unervoze. Ljudi su jednostavno bili opušteni i zadovoljni, ja bila fascinirana.

Juče je sve bilo dovedeno do savršenstva – na onoj temperaturi, na montažnoj loži – temperatura vazduha gde svako telo zrači toplotu i gde je prilična gužva – dovedena do prijatne na kojoj se ne preznojavaš.

Samoposluženje kombinovano sa ljubaznim, nenametljivim dečacima koji ne prave glupe viceve kao prosečan konobar u kafiću, neprekidno skupljanje praznih čaša, konzervi, papirića i ostalog đubreta koje smo pravili a da vas nijednom ne prekinu u razgovoru.

Čak je i toalet bio klimatizovan!

Uostalom, kada bih sve morala da opišem jednom rečenicom, to bi bila ona – sve je funkcionisalo kao švajcarski sat, a zna se kako rade ti švajcarski satovi. Sve.

Dakle, domaćini, svaka čast! Od – do!

A utisak svega – odsutni su bili: neljubaznost, nervoza, nisam siguran, pitaću šefa, nema, nestalo, i slično.

Na stranu šta smo jeli i pili, važno je umeti poslužiti.

Šta sve stoji iza toga nemam pojma, a ne treba ni da me interesuje, je l’ da?!

A ako biste me pitali kakvu Srbiju želim – e, baš takvu – da sve funckoniše.

Dobro, švajcarski sat bi u ovom trenutku bila malo nerealna želja, ali bar kao sat.