Dragi blože…

Evo prodje i ova kao da je nikad nije ni bilo, misterija mog života… dodju, odu a ja ih imam sve više.

Zadnjih dana se osećam kao princ iz bajke koji mora da predje sedam gora, sedam mora, ubije tri sedmoglave aždahe i prevari tri mudraca da bih ćerki ljubimici pokazala koliko je volim. Moram da joj sašijem ono što je zamislila i napravim neku kerefeku koju će turiti na cipele jerbo to što je zamislila nema da se kupi. Tri dana sam u dilemi da l’ da skočim kroz prozor, da l’ da bacim nju, mašinu, il’ bes iskalim na ljubimcu. Ćerka ljubimica drži predavanje o šivenju isto kao kad bih ja držala Stivenu Hokingu o crnim rupama.

Dok to radim zagoreva mi sve što može da zagori. Lešnik sam pretvorila u ugalj.

I šta ću, tako sumanuta, bog te mazo, nije što ovo neće ličiti ni na šta nego što ću ja morati da ga seckam i prekrajam, nego da sumiram ovu što odlazi, ne povratila se dabogda.

Da neće da se povrati čisto sumnjam… Mislim, nekoliko godina unazad dočekujemo Novu, kad ono, tamo negde krajem februara, kad dočekamo i srpsku i kinesku, da ima još neka dočekivali bismo i nju, otkrijemo da je došla neka stara. To je u ostatku sveta nemoguće al’ ovde je najnormalnija stvar na svetu.

U vezi toga, prestravih se zadnjih dana zbog nestašice gaze. O’ma sam se setila onih godina kad si idući na ultrazvuk morao da poneseš i gel za kosu. Normalno koliko i da ideš krod frizera da ti uradi ultrazvuk.

Nego da sumiram…

Dragi blože, pošto prvog januara treba da donesem odluku  – ovo neću više nikad da uradim, dabogda crkla ako lažem i ovo planiram da uradim, evo plana. Iduće godine planiram da naučim da ložim vatru. Pritrebaće, što jer grejanja možda neće biti, što zbog romantičnih trenutaka.

Ne pisah vam ono – bila kod sestre i ’tela da umrem od smeha. Sestra ima kućerdu, sve otvoreno, i usred nje kamin. Kad god krenem ka njoj ja maštam – ulazim, vatra pucketa, ispred se otegla neka egzotična životinja… Jok, bre, kad god dodjem, il nema drva, il’ je toplo, il’ jebo te kamin, sedi nešto da popijemo. Ja ove godine nameračila da založim i zamišljam da sam na vr’ neke planine pa kud puklo. Prvo sam htela sebi da izbijem oko. Veze nemam kako se drži sekira i kako naterati balvan da se ne prevrne kad ga pomiluješ tom sekirom.  Ubacila balvane u kamin, palila, dimila, plakala, kašljala i napravila gomilu djubreta. Onda sam molila al’ vatra se ne pali molitvom. Mis’im, molitve negde uspevaju, ono – da padne kiša, prestanu da se izlivaju reke, Albanci kažu – dobro, Kosovo je vaše, al’ kod vatre ne uspeva. Mora da se nisam iskreno molila.

Dakle, u 2011, naučiti da sekiraš drva i ložiš vatru, odnosno u CV pod ’’vanredna umeća’’ napisati – drvoseča.

Kakva mi bila ova godina?

Seksualno bogata.

Pa, dragi blože, zaskakao me ko je stigo, i to onako seljački, bez predigre. Probrljah malo po blogu, napisala sam 252 posta u kojima sam se ravnopravno bavila seksualnim novotarijama, mis’im sve smo izumeli i usavršili samo seks još nismo, i tim seljačkim seksom sa ministima i poslanicima na čelu sa predsednikom.

Pošto od tolikog, svakodnevnog, seljačkog seksa malo počne da boli glava, ljubimac jedva stizao na red. Povremeno ukidao vesti radi poboljšanja bračnog života, uz povik – Jeb’o te Tadić, je l’ čuješ ti mene?!

To što ja nazivam jebanje u zdrav mozak, stručnjaci nazivaju odnošenjem s javnošću. Ovde vam je to moderno – prvo da naučimo da se odnosimo, svako sa svakim pa posle možemo da poradimo na opštem razvoju privrede. Jeb’o proizvodnju ako ne umeš da prodaš ono što si napravio. Dakle, kad naučimo da se odnosimo, možemo da krenemo sa realizacijom.

Ovo je bila i godina reklame. Reklamirao je ko je stigao i šta je stigao. Reklame vrhunske, opet iz studija nekog što sedi i misli – jebote, kako da prodam ovo sranje i napravi reklamu za kretene. ’Oću reći, zaskoče me te raklame pa pola sata slušam kako treba noge da namažem kremom, otprilike kao da treba filigranski prsten staramajke, koji prenosimo s generacije na generaciju, da presvučem zlatom. Ako odaberem pravu maskaru, možda će mi trepavice dodirnuti tema a možda će mi ispasti oči ako pokušam nekome da namignem.

Elem, kupovala sam ponešto od onih proizvoda – ovo je Bonux a ovo je običan prašak za veš, ovo je Venish a ovo je običan izbeljivač, ovo je beli hleb a ovo je od ručno tucanih žitarica, ovo je Shauma a ovo je bilo koji drugi šampon, ovo su ulošci a ovo su ulošci za bavljenje ekstremnim sportovima, ovo je pegla a ovo je pegla kakvom NASA astronauti u svemiru, dok umiru od dosade i misle kako da se vrate, peglaju gaće… sve tako.

I? I ništa.

Nisam oslabila, nisam se ugojila, sise mi nisu otišle u nebesa, i dalje mi niču sede, niko se nije zaljubio u mene kad sam oprala kosu, od depilacije mi nije niklo cveče po nogama. Ista, bre.

Godinu dana starija. Al’ se pravim k’o da nisam. Stalno vičem – volim sve što vole mladi, samo ako mi kažu šta se voli, od sezone do sezone.

Sad’ odo’ da pravim kolače.

A kad sve sumiram, što bi rekla Mooshema, da ni bloga ne bi ni me bilo…

Il’ nekog drugog. Krv bi pala, garantovano. Ovako, istresem se malo dok napišem.

Večeras promocija novogodišnjih kolača.