Eh, što onda nije postojao YouTube

…zamisli se blogerka Mahlat brišući suze dok je seckala luk, nego je u ono vreme, kad je imala godina koliko sad ima njena ćerka, što beše prekjuče, postojao samo fiksni telefon.

I sve postavljajući sto, razmišljala kako u to vreme mi devojke nismo nosile ni štiklice, ni tašnice, nego samo farmerice u koje se nikako nismo setile da stavimo papir i olovku. I onda se desi da upoznaš onoga sa kim jedno tri meseca nameštaš upoznavanje i nikako da mu uhvatiš vozni red i on ti kaže svoj broj telefona dok te istovremeno ispituje kao da si na strašnom sudu dok tebi srce lupa trista u minuti, noge klecaju, razmišljaš šta misli i da l’ govori ono što misli, da l’ će i sutra da misli isto i sve u tom – u jeeeboooteee, što je sladak, odlepršaš kući, legneš, ne možeš da zaspiš al’ se ne setiš da zapišeš onaj broj telefona. Probudiš se ujutru i shvatiš da pojma nemaš. Utešiš sebe kao princeza na zrnu graška da će se on setiti tvog.

Onda zazvoni telefon, ti mudro ćutiš i praviš se blesava, ako je slučajno on da vidi da ti ne čekaš njegov poziv nego da imaš preča posla, moliš u sebi boga da tata bude ljubazan i onda s tatom pantomima – je l’ za mene, tata pantomimom odgovori – jok, bre, ko bi tebe tražio, što dovede do toga da ga nevidjeno mrziš što nije za tebe a i što zauzima vezu.

Onda kao nešto radiš i primetiš kako minut traje pet hiljada sekundi pa ponovo zazvoni telefon. Ti se opet praviš blesava, tvrdiš pazar sa samom sobom i opet sa mamom pantomima – je l’ za mene, mama prevrne oči do malog mozga i nazad što znači da će upravo da diktira recept za najkomplikovaniju tortu sa osvrtom na svadbu na kojoj je prvi put probala.

Zaboli te stomak pa si gladna pa nisi gladna, pa te pitaju šta ti fali, pa ti kažu – e, blago tebi, ne znaš ti šta su problemi i prave se kao da je kod njih sve bilo jednostavno dok su se jurili po korzou a ni telefone nisu imali.

Onda ponovo zazvoni telefon, ovaj put se javi mladji brat koji ne zna da igra pantomime pa prodješ pored njega i na kvarno ga ćušneš što je glup, što poziv nije za tebe i što si besna na ceo svet.

I tako jedno tri dana. Sve živce pogubiš jer se u ta tri dana jave svi koji se nisu javljali u zadnjih godinu dana. I svi pitaju tvoje mile i drage kako si i da l’ si se zaljubila dok ovi objašnjavaju – ma joook, ona se igra još u pesku. I sve ih mrziš.

Kad ponovo negde primetiš onog tupsona što nije mogao da zapamti jedan običan šestocifren broj praviš se da ga nikad u životu nisi srela i na njegovo objašnjavanje i izvinjavanje ponavljaš – ma neeema veeeze dok u sebi misliš – ma, sad neću iz inata! Crkni! Posle popustiš ako on baš ume, ispraća te i dočekuje i ponaša se kao da si jedina na svetu. Al’ svaki sledeći put kad kaže da će zvati u pet, u pet i minut već nisi u kući. Dok ne nauči da gleda u sat. Posle zakrvite oko toga – ’de si bila, što me nisi čekala, tres’o tepih, staramajci čitao čitulje, dodavao tati cvicangle dok je tata glumio majstora za sve i njega optuživao da nema pojma. I tako se ljubav završi.

I tako rekoh, plakah zbog tog luka i razmišljah da mi u tim godinama niko ranom zorom nije poslao poruku – Ljubavi, nedostaješ mi – dok razmišlja što li mu trebam u životu ovako teška, nedokazana i dosadna kad ona komšinica preko puta ima super dupe.

Doduše, pade mi na pamet i to kako sam se kasnije na takve poruke, ono kad sam porasla i postala pametna a mobilni telefoni ušli u naš život, pravila blesava i mislila – adj’ ne seri, ’leba ti. I ženski, kvarno, uživala u tome da budem nedostupna baš onda kad znam da je nekome zapelo da mi nešto kaže pa posle pet sati uključim telefon i nasladjujem se kao da sam pobola zastavu na vr’ Mount Everest-a. Il’ k’o da sam ustrelila retku zverku i ponosno se fotografišem sa nogom na njenoj glavi.

Padne mi ponekad na pamet da sam bog sveti zna šta sve propustila zbog onog ženskog saveta – nemoj da te ljuta zmija ujede, nemojsiblesava, muškarcisulovciuduši, sinormalnabreee, da prva pozoveš, mož’ biti da on pomisli da odmah može da ti napravi dete, ćuti i kuliraj, nego na to ne smem da mislim.

Danas, pojma nemam kako su mi neke veze opstale i odakle mi živci jer sad ako imam zakazano vidjenje sa bilo kim u sedam, u pet do sedam zovem da pitam – je l’ stižeš a onda sve do sedam i petnaest telefoniram i radim kao navigator – stiži il’ odlazim. Skroz sam histerična. A još sam histeričnija kad me neko pita gde sam i što sam bila nedostupna, ne mož’ mi udovoljiti.

Nego, prošao ljubimicin rodjendan a ljubimica od djuvegije dobila spotić. Ja gledala i bila onako malo ženski ljubomorna, sto godina imam i niko mi nije napravio spotić. Onako stidljivo prebacih ljubimcu na šta on odgovori da ga ne davim i da će radije uživo da mi otpeva po želji sa sve igranjem i svlačenjem, mogu da dobijem kompletan umetnički doživljaj samo da ne zanovetam.

Ja poludela, ’oću bre da ostane ovekovečeno na YouTube, svako nešto posvetio nekome, svaka mačka ima spotić pun ljubavi o papagajima da ne govorim, ’oću i ja. I na tome se završilo pošto je Srbija primila gol od Kameruna pa ljubimac hteo da umre od smeha.

I tako, ceo dan mislim – ajde’ bre, voli tebe tvoj ljubimac i bez spota. Pa – šta, bre, voli, ima da dokaže. Pa ponovo – ma voli te – ne voli te, ’oću spot, ma kakav spot, sutra je plata, zagore mi ručak, ’oću spot, kol’ko imam da peeglam, izmaltretirah samu sebe.

Sutra ću da budem nedostupna. Samo da vidim koliko će da se iznervira. Posle ću da cvrkućem jerbo ako ljubimcu stvarno padne na pamet da mi nešto postavi ba YouTube olako može da bude neki razjareni lav koji se upravo dočepao antilope pošto još ponavlja da većeg razbojnika od mene nije sreo. A ne znam gde će naći adekvatnog razbojnika.

A možda on o meni misli drugačije nego što govori pa se ja iznenadim kad vidim spotić.

Ono kao dva leptirića s cveta na cvet, tako nešto, ako ljubimac baš bude imao mašte.

Ću da pripremim luk da imam pokriće za plakanje. Il’ od tuge il’ od smeha, da me ne udavi.