I desi nam se Kosovo…

… nepravedno i ničim izazvano. Kažu. Još onomad.

Sve me strava hvata da će se desiti i narod, kad čitam komentare veliko Srba, malo nam bilo ratova, a i odavno nije bio nijedan..

Čijom se greškom desilo Kosovo pokušavaju zadnjih godina svi da utvrde. Titovom, Miloševićevom ili greškom sadašnje vlasti? Ovi današnji peru ruke. Oprala bi i ova dvojica da mogu al’ ne mogu. Tito bi to očas rešio, otišao bi i kumovao, on je mnogo voleo da bude kum. Milošević bi drugovima Albancima rekao ’’Volim i ja vas!’’ – i stvar rešena. Današnja vlast, rekoh, pere ruke a nema pojma šta da kaže. Jerbo, ralno i nisu krivi. Al’ dohvatili su se vrućeg komada.

Neko reče da na granici sa Kosovom treba da se koncentrišu vojska i milicija. Koja vojska? I da li ponovo vojska treba da ide negde bez oružja? Da li vojska treba da krene sa kukama i motikama? O miliciji ne smem ni da mislim. Milicija mora da ostane ovde da nas čuva od nas samih. Pitanje je kad će neki protest, sreća pa su godišnji odmori i većina Beograđana je u rodnom selu.

Sećam se majke mi kad se Kosovo otcepljivalo, naš predsednik je  imao izlaganje u Savetu bezbednosti a tadašnji predsednik  SAD-a , gos’n Buš je u Ruandi objašnjavao tamošnjem narodu značaj otcepljenja Kosova. Oni u Ruandi nemaju ’leba da jedu boli ih uvo za Kosovo al’ Buš radi svoj posao.

Pre neki dan je po Internetu kružio snimak onog poslanika koji u skupštini slaže pasijans. Ostali uglavnom imaju preča posla a i ako su u sali kunjaju.

Kako njih boli uvo za nas tako Amerikance boli uvo za Ruandu. Al’ ne verujem da iko u Americi spava dok se aktuelni predsednik “bori” za svoj narod.

Pa, dragi moji, sve ovo nam se i desilo zbog spavanja na radnom mestu.

Ostaje samo da vidimo da li izgubljeno može da se nadoknadi.

U teoriji može.

Može i u praksi.

Al’ potreban je dobar praktičar.

Ovih dana se osećam kao da me je neko ubacio u rikverc. Ne dozvoljava mi napred a ja unazad ne umem da idem pa šlajfujem u mestu.

Ovih dana žalim što nisam gluva i slepa. Za pojedine stvari.Žao mi je što nisam gluva pa da vidim kako bi mi svi oni koji ovih dana viču do pucanja glasa objasnili ono što ne umeju normalno da kažu. Slepa, da ne moram da vidim svašta i da mogu da verujem drugima a ne svojim očima. Jer, na žalost ja ipak verujem svojim ušima i očima. Dok mi to ne zabrane. A i onda ću.

Za ovo žaljenje sam sama kriva jer sam ovih istorijskih dana manijakalno gledala sve vesti na svim TV i Internet “stanicama” ali u zemlji Srbiji je nemoguće ne biti mazohista te vrste.

Načitala sam se, vala, gluposti da ne mogu da verujem.

U ovoj zemlji je nemoguće ne plašiti se. Plašim se. Strašno se plašim. Plašim se poziva na bojkot, plašim se promena programskih šema, vanrednih vesti, zatvaranja i novih žrtava. Plašim se toga što niko ne zna šta je diplomatija a ni demokratija. Plašim se inata i uveđenosti.

Ako nam je naneta nepravda a jeste, ne treba da pričamo samo o tome kako smo uvređeni. Imamo li mi neke druge argumente ili nam nije preostalo ništa. Možemo li mi, narod, da se nadamo jednoj trezvenoj glavi ili će i dalje biti ovako?

I možemo li više da verujemo? I kome da verujemo?

Na mitingu onog protesta zbog otcepljenja Kosova, ondašnji  premijer ove zemlje je izgovorio: ’’Zna svet šta znači kad Srbin da reč!’’

Svet možda zna, ja nemam pojma.

Imali smo jednom jednog Srbina koji je rekao: ’’Vas niko ne sme da bije!’’ E, taj niko je posle narodu izbijao bubrege i bubice iz glave sve čuvajuči tog Srbina.

Plašim se. Ne da nećemo ili hoćemo sačuvati Kosovo, trajaće ta priča i tek ćemo videti šta će biti. Ne plašim se ni da nećemo ući u Evropu. Plašim se da ne postanemo pusto ostrvo. Da će jednog dana govoriti:

Ovde je nekad bila Srbija, zemlja jako tvrdoglavog i inadžijskog naroda koji nije mogao da se složi.

Oko toga ko je kriv.

Šta je demokratija.

Narod koji nije znao ništa sem da je Kosovo neodvojivi deo Srbije.

Hoćemo li uspeti da ga vratimo kopajući jedni drugima oči?

A ako bukvalno dodje do kopanja očiju to vam je, dragi moji, manipulacija masama. Ko to još nije shvatio prvi će krenuti da kopa oči onom drugom.

Pored svega ovoga što je nemoguće sve ostalo je moguće.

Moguće je verovati svojim očima i svojim ušima ali vam to niko drugi neće verovati.

Lektira:

Jebalo te Muratovo tulbe

Ponešena pa ispuštena

Srbija apsolutno ne želi rat