Imo pectore

Ona mrzi ogledalo jer u njemu izgleda nekako pogrešno. To nije ona. Oseća se bolje nego što izgleda.

Tako bi rado sebi rekla, ma ne, ne stariš, ništa ne primećujem, vidjam te svakog dana, kao što bi rekla bilo kome drugom.

Ali, eto, povremeno se sretne sama sa sobom kao da se ona iznutra i ona spolja nisu srele dvadeset godina.

Danas će ponovo očekivati od nje da se ponaša onako kako izgleda. Čak i da sanja onako kako izgleda. Ona, koja drugima služi da pronalaze njene mane i slabosti jer se svojih panično plaše.

Ona je godinama vežbala i zna da pre nego što izadje iz kuće treba da uhvati svoj san za ruku. Da joj se ne izgubi. Desi se to, izgubiš nešto, nigde ga nema, a bio si siguran da je malopre bilo tu.

Danas će ponovo sresti onog koji svojim pogledima u njoj prozvodi elektrošokove. I ponovo će se prepustiti svom osećaju u stomaku. Obučena samo u vazduh zahvaliće mu se što je naučio da jednim okom gleda dan a drugim noć. Istovremeno.

Potpuno overdozirana onim što se ne podrazumeva ona oseća da se sve to, što se ne podrazumeva, zaglavilo tu, izmedju njih.

I da tu nema ničeg od onog kameleonskog u ljudima.