Izvini Jovanka

Na dan oslobođenja Beograda, ove godine, preminula je Jovanka Broz.

Trideset tri godine pre smrti, 27. jula  1980. godine, Jovanka je u spavaćici izvedena iz kuće u kojoj je živela, bez mogućnosti da ponese lične stvari, makar jednu fotografiju ili knjigu i odvedena u kućni pritvor.

Jovanki Broz su tog dana, kao najgorem zločincu, oduzeta ljudska prava i ova država, kako god da se zvala poslednjih trideset godina, ju je ubijala natenane, navodno bez predumišljaja. Ignorisala je, kao da ne postoji. U stvari, ova država ju je, kako god da se zvala, mrcvarila i mučila tri decenije.

Da je krajem sedamdesetih godina zaista izvela državni udar za šta su je optuživali, ili pokušala, bilo bi joj suđeno i bila bi osuđena. Imala bi dostojanstven život jednog zatvorenika, tri obroka i sat vremena šetnje dnevno. Ali jednog trenutka bi kaznu odslužila i izašla na svetlo dana. Sa ličnom kartom i danas tako popularnim ljudskim pravima, između ostalog i pravom na dostojanstven život.

Iz zatvora u kome je živela Jovanka je izlazila samo jednom godišnje da poseti Titov grob. Ostalih trista šezdeset četiri dana je gledala kroz prozor. Okrenut ka dvorištu. Okrenuta leđima ovom društvu. U prostoriji bez grejanja.

Jovanka je, da se ne lažemo danas, kao što se inače lažemo, bila tretirana kao kriminalac. Gori i od najgorih koje ova zemlja ima za izvoz. Bila je žrtva politike ove zemlje koja nikada nije znala šta će sa sobom. Zatvorena u samicu. Dedinjsku, doduše, što možda ublažava zločin.

Tu, pored nas, potpuno zaboravljena, živela je žena koja nije imala ličnu kartu, koja čak nije ni glasala, dok su lešinari raspravljali kome pripada ono na šta je kao udovica imala pravo. A nije imala pravo čak ni na penziju, isto kao udovica, jer njen počivši muž nije imao penziju.

Živela je, kako je jednom izjavila, iz inata.

Poslednjih mesec dana, neki drugi lešinari, medijski, iživljavali su se nad njenom sudbinom, sahranjivali je i citirali njene navodne izjave. Ali znate već, mediji odavno ne znaju šta je moral.

U subotu će je sahraniti u Kući cveća. Biće to čin rehabilitacije.

Žene koja trideset godina nije imala ljudska prava. Osuđenice bez dokaza i bez presude. Ponižene. Dostojanstvene.

I to je sve što bi o celom slučaju bilo ko trebalo da napiše.

Fotografija: e-novine.com