Ja, domaćica, mučenica, obespravljeno biće

Znate ono, nisam u radnom odnosu, nemam privilegiju da odem negde, zasednem, prvo namažem noktiće i srčem kaficu dok objašnjavam kako sam crkla i emotivno se rastrojila dok sam stigla na posao, onda u nekoj bašti popila kafu za vreme one pauze koja brat, bratu, kad vidiš beogradske bašte traje bar tri sata, u kojoj bi sa svojim sapatnicama u radnom odnosu ogovarala žene domaćice koje su u Srbiji po difoltu zatucane i glupe i koje se ne vide od prljavih sudova, i tako, znate već kakav je radni dan onih koje su se uvalile tamo gde ne mora da se radi a karijera teče li teče.

Ja sam domaćica! Od kako postoje ove društvene mreže gde žene od karijere daju svoje mišljenje, ukapirala sam da su žene ili domaćice ili zaposlene, sredine nema. I tako ja kontam, svakodnevno, ko njima kuva, pere, pegla, teši muževe, to neko mora da radi. Bar povremeno.

Zbog toga sam rešila da vam opišem svoj jučerašnji dan:

probudila se, pomislila – ala j’ lep ovaj svet, pažljivo ustala na desnu nogu krdžumajući se preko muža ljubimca s tendencijom da ga udavim jer ustajanje na moju stranu podrazumeva levu nogu a već znate šta to znači;

popila kafu, intimno se ispričala sa svim jurišnicima na vlast;

tvitnula što za mene, što za Tetku, odfejsovala isto za obe;

istrčala da kupim kafu da i ljubimac može da se osvesti kad se probudi;

usisala, to radim svakodnevno jer imam zeca, jelte;

prostrla veš;

išla u kupovinu, vratila se;

otišla sa ljubimicom da nešto kupi, ona da bira, ja da sugerišem i da se svađamo;

vratila se, spremila njoj poželji, njemu po osećaju i sebi neku travu koju pasem zadnjih dana u cilju smanjivanja dupeta;

između svega ovoga sam pomerala, premeštala, tražila, solila, biberila, tvitala, raspravljala se na Fejsbuku, razmeljivala mejlove i obavima milion telefonskih razgovora;

setila se da sam obećala jednoj devojčici rođendanski poklon u novcu jer mi je daleko, otrčala do pošte da ga pošaljem;

vratila se;

„punila“ Tetku za danas, napisala Mahlat post, skinula iz mejla tekst za Moje dojke su OK, sredila, postavila, što je trajalo jedno četiri sata;

dočekala jednu novinarku i dala joj intervju o tome kako za jednim uvetom držim varjaču a za drugim olovku jerbo tastaturu ne mogu da zadenem za uvo;

izašla da se vidim sa jednom osobom na kafi i razgovoru, poluposlovno, ne smem da kažem da je poslovno jer sam domaćica, jelte;

vratila se i ponovo tvitovala i fejsovala i „dopunila“ Tetku.

Zaključak dana:

ja sam žena – zmaj za sve one koje me nazivaju domaćicom, što i njima srdačno želim kad „porastu“, ako porastu i u međuvremenu stvarno ne postanu manekenke, samo što ta karijera brzo prolazi, zajedno sa mladošću i dolaskom novih generacija.

A kako ste vi provele dan?

Ne pitam vas koje ne kukate što povremeno ima posla i u kući, nego ove, što su ukapirale da neće voditi život kao njihove mame, i što nikada neće voleti svoje muževe kao što su njihove mame volele njihove tate.

Ko vam održava život? Vaš lični? Ono da morate biti oprane, ispeglane, site, ispunjene? I kako nazivate te poslove, te koje obavljam i ja i zbog kojih sam niže biće? A?

Jedino što nisam juče stigla je da ogovaram. Grešna sam, priznajem. A i zatucana.