Kad komšiji crkne krava i ja treba da naričem jer neću imati mleka

Komšija, moj najbliži rođak i najbolji prijatelj

Krv nije voda. To znači da kroz život istolerišemo mali milion gluposti nekoga sa kim delimo istu krv u tragovima jer, zaboga, ta krv je opravdanje za sve, imamo nazive za isto tako mali milion rodbinskih veza u dužinu, širinu, prošlost i raznorazna ukrštanja. Neke od tih bliskih nam po krvi nikada nismo videli, neke viđamo samo „o svadbama i sahranama“ ali dobro smo naučeni da moramo da im pomognemo kad su u nevolji. I neki od njih se javljaju samo kada su u nevolji. Da ih tada pitamo – Čekaj, kako se sve ove godine nisi setio da me pozoveš i pitaš kako sam, kako mi je dete? – tako neke obične stvari, nije lepo. Tako sam nekako shvatila.

Nasuprot tih dalekokrvnih srodnika, nalaze se oni koji žive vrata do nas, bukvalo i figurativno, naše komšije, i nekima od njih ni imena ne znamo, takvo je neko vreme došlo. U ona vremena, kada je bilo nezamislivo da napravite krofne i ne odnesete ih komšijskoj deci, kiflice po novom receptu koje ćete odneti komšijama da probaju, moja baba je govorila da komšije treba negovati jer su oni naši najbliži rođaci i najbolji prijatelji. Čak i onda kada se sporimo oko međe, vriske dece u vreme odmora, malo gvirkanja u dvorište… Godine su bile potrebne da razumem to što je govorila, da je komšija tu, tik do vrata, a rođaci uglavnom daleko. I da komšiju možeš dozvati kucanjem u cev radijatora, vikom, a ovde druge dok dozoveš, dok im objasniš, dok dođu, mnogo vode proteče raznim rekama, a ponekad se te reke i izliju. Kao što su se izlivale reke ovog proleća.

I ako je istinita ona narodna da u svakom zlu postoji i nešto dobro, ove poplave su iznedrile toliko dobrog da se tome ni u snu nisam nadala.

Jer, znate, ja sam prošle godine pala. Tek tako, nasred ulice, šetajući psa, noga mi je skliznula u rupu na jednom od naših uređenih trotoara i pala sam. Taj pad me samo uverio u to koliko više nismo važni jedni drugima, koliko jedni druge ne primećujemo, koliko nam je teško da nekome na ulici pružimo ruku. Tada, u šoku, kao i svako ko se odjednom sručio na zemlju, a sve se dešava na autobuskom stajalištu, pogledam odozdo, svi gledaju u mene ali niko ne prilazi. Ustanem krvavih kolena i odem do kuće lijući krokodilske suze. Ne zbog toga što me je bolelo, nego što sam bila poražena, nego zato što sam se osećala kao da ne postojim, što su me svi ignorisali. Zato što sam se odjednom strašno uplašila – šta ako u nekoj mračnoj ulici neko napadne neku devojčicu, šta ako neko nekoga tuče na ulici, šta ako… pisala sam već o tome da je ljudskost u čoveku davno ubijena. I čvrsto sam verovala u to sve do poplava.

Dobro u zlu

Pomenuh – narodna kaže da u svakom zlu postoji nešto dobro, u ovom zlu se probudio narod, pokrenula se ogromna pozitivna energija, svako je želeo da pomogne i nekako imam utisak da je svako pomogao na svoj način. Tih dana, dok su ljude još spasavali iz vode, sa krovova, ljudi na ulicama Beograda su bili neverovatno ljubazni, nikada više neobaveznih osmeha i izvinjenja i za najmanje sitnice nisam čula, odjednom nije bilo one svakodnevne nervoze u redovima, prevozu, kao da smo svi odjednom shvatili da se previše i bespotrebno brecamo jedni na druge, kao da smo jedni drugima krivi za višegodišnje preživljavanje, krize, tranzicije, nemanje, pritiske. Kao da smo odjednom ugledali jedni druge. Sigurna sam da smo se ponovo rodili kao ljudi.

Mladi volonteri

One treće večeri tih strahota koje su se desile krenula sam u jedan prihvatni centar da odnesem neke stvari i desili su mi se mladi.

Ili da vam pojasnim zašto su mi se desili – mladi, to su oni koji ništa ne rade, spavaju do podne, ne uče, žive na grbači svojih roditelja, koje ništa ne interesuje, generacije i generacije koje su kolateralna šteta svega što nam se dešavalo. Nevaspitani, neljubazni, nekulturni, ispušteni. Tako za njih govorimo. Odjednom su se pojavili i preuzeli stvar u svoje ruke. Nisu ni neodgovorni ni lenji, samo su svih ovih godina bili gurani u stranu, ma od njih nema vajde, valjda je kompletnom društvu tako lakše. Volela bih da je sve ovo što se desilo ona priča koju će pričati svojoj deci kao što su njihovi roditelji pričali o radnim akcijama, o trenutku kad su dobili priliku da pokažu da su i te kako odgovorni.

I tih dana doživim neverovatnu sliku, u autobus na Novom Beogradu ulaze dva momka, vise im maske ispod brade. Dve starije žene ustaju, nude im mesto, oni zbunjeni, dok jedna od njih ne reče – Sedite deco, vi ste umorni. Eto, toliko smo svi bili dobri tih dana.

Komšijina krava

Već svi znate to o komšijinoj kravi. Dvadeset i više godina unazad, ne interesuju nas te „komšijske krave“ do kojih skoro da pogledom možemo da dobacimo a od kojih nas dele granice svih vrsta, takmičimo se u tome ko je gori, ko siromašniji, ko ojađeniji svim onim što nam se desilo. Podelili smo se na narode koji jedni s drugima ne žele da imaju ništa zajedničko, čak ni prošlost, ni jezik, iako se svi odlično razumemo. Ubeđuju nas da su nam bratski i prijateljski narodi neki koji su hiljadama i hiljadama kilometara daleko, zbog toga što će nam izgraditi jedan od mostova koje smo sami srušili. Ili koje ne umemo da izgradimo. Ili nemamo s čim jer smo „dedovinu“ rasparčali i prodali u bescenje.

Onda su počele da padaju te kiše i da se izlivaju reke koje ne znaju za granice, svejedno im je bilo da li će se izliti u Bosni, Hrvatskoj ili Srbiji. I dok su nas plavile, rušile su granice u našim glavama. Našli smo se u istoj nevolji. I u toj nevolji smo ponovo postali one prave komšije koje su važne jedni drugima, koje su pružile ruku jedni drugima, koje su pomagale jedni drugima.

Tih dana nije bilo važno da li su poplavljeni Srbi, Bosanci ili Hrvati, bio je poplavljen narod.

I takvi treba da ostanemo – ljudi jedni drugima.

Voda se povukla. Posledice nisu. Ovo je tekst o tome koliko smo potrebni jedni drugima. I koliko je važna komšijska krava. Koliko može da znači obična šolja mleka. O rukama da ne govorim.

Ovaj tekst je deo Coca-Cola Bloggers Network Adria

(NB – Fotografiju volontera iz Arene sam sačuvala još onih dana, zaboravila sam čija je i izvinjavam se, ukoliko je nekoga od vas, javite, potpisaću)