Home / Mahlat na sto načina / Onaj dan kad preživeh

Onaj dan kad preživeh

Pre dvadeset šest godina, baš nekako u ovo vreme, dok pišem, sad je oko 11 sati, krenula sam ka porodilištu stoposto ubeđena da iz njega živa da se vratim neću i da ja te porođajne bolove da izdržim ne mogu.

Nije pomagalo što su mi sve babe okolo govorile da sam razmažena i da su se njihove majke i babe, i njihove majke i babe, na livadama porađale i odmah posle toga se ponovo hvatale motike, ja sam išla ka porodilištu i razmišljala da li da promenim pravac i da se uhvatim za neki brzi voz, eventualno – kako da postanem Georgina.

Jer, nasuprot svim tim babama što su sa njive samo skoknule u stranu da se porode, stajale su moje drugarice koje su se već porađale i horski pričale – Blago tebi, ti se porađaš prvi put, ne znaš šta te čeka.

Ja mislila gotovo, il ću da ostanem bez ruku i nogu, u najboljem slučaju, ili ima da me nema, u najgorem.

Ispred porodilišta, kako sam ga ugledala, bolovi prestanu, sva radosna ciknem da je bog, svemir, ko god, čuo moje molitve i da sam uspela da postanem Georgina i delegaciji sastavljenoj od mame, strine, komšinice babice koja je krenula na smenu i brata koji nas je vozio, saopštim da ću ipak da se vratim. Pa da sačekam. Nešto.

Babica me pogleda, taman isto kao što drug premijer gleda ovih dana naučnike, kaže – Slušaj, ja u karijeri imam dve budale, jednu smo porodili u stojećem položaju, nismo uspeli da je stavimo na porođajni sto i drugu koja je pobegla sa porođaja, valjda se isto tako nadajući da će postati Georgina i koju su hitna pomoć i milicija pronašli u spavaćici na železničkoj stanici u Lapovu. (Za neupućene, Lapovo je jedno 35 kilometara udaljeno od porodilišta.) Ti da me brukaš nećeš!

I uvedu me na porodilište. I skomataju me na brzinu.

Uvedu me u salu i stave na pomoćni ležaj. Na porođajnom stolu leži jedna, više mrtva nego živa, počne da mi priča kako se porađala 22 sata. Ja glupača poverovala, tek posle videla da sam porođaj traje, brat-bratu, jedno tri minuta.

Priča ona, sve izdišući da si pripremim živce i snagu, ja sve vreme razmišljala kako li se ona odavde izvukla i dočepala Lapova pa da krenem i ja.

Odvedoše je, dođe lekar i prebaci mene na onaj sto za mučenje. On, božemeprosti, isprskan krvlju ko da je celu noć svinje klao. I uopšte, figurom je podsećao na kasapina. I svako malo me zamajavao šta radim, kako sam, jel me nešto boli, jel se radujem što ću postati mama. Radujem se, kako da se ne radujem, samo pojma nemam kako ću to da izvedem.

Telefon zvonio svako malo, ja slušala kako referišu – Neće još, ma neeee, pristojno se ponaša.

Pristojno sam čekala da preminem.

Preko puta mene, taman kad malo pridignem glavu, stoji na zidu sat. Na njemu 20 minuta do 6. Sve vreme. Dakle vreme stoji a na vratima se svako malo pojavi neko da me pita na koliko imam kontrakcije. Na 20 do 6, odgovorim ja. Isto bilo i malopre. I pre toga. Otkud, bre, znam?!

I tako, od 13 sati, kad sam legla na porođajni sto, pa sve do 22:50, kad sam se porodila, bilo je 20 do 6.

Par minuta pre 22:50, osetim kako mi se telo od struka na dole odvaja od ovog gornjeg dela, valjda krenulo za ono Lapovo.

Uglavnom me ništa nije bolelo, lekar me pitao – A šta si ti mislila, da ovde noge otpadaju? – Jesam, odgovorim ja, mislila sam.

Ta tri minuta dok su mi govorili puš, puš, puš, doduše na srpskom, nisam imala vremena da mislim da neću da preteknem, a ni da me nešto boli.

I dogodi se čudo! Iz mene izađe život, ljubav na prvi pogled, ljubav mog života. Svet se okrene za 180 stepeni i počne da rotira u nekom sasvim drugom pravcu.

Sećam se čudesnog trenutka tvog rođenja. Okupana mojom krvlju, ti lagano izlaziš i vrištiš oglašavajući svetu da sam te rodila. Susret sa tvojim okom bio je ljubav na prvi pogled. Vidiš i to postoji. Ležiš na mojim grudima i ja teram svoje srce da uhvati ritam tvog. U istom otkucaju neraskidivo se vezuju majka i dete. Zaspiš, lice ti se izbeli. Dugo te posmatram sa blagom nevericom da si moja. A jesi, i to je najveća bajka mog života. Kažu da su bajke nastale kad se nasmejala prva beba- njen smeh se raspršio u hiljade komadića i tako su nastale bajke. Tako si ih i ti pričala meni.

Devojčica! – vrisne babica. Devojčica! – vrisne lekar.

Ja između osmeha i suza pogledam u nju, savršenu, ne verujući da sam je ja rodila, da sam uspela.

I od tada govorim – koliko god da boli, a ne boli nešto strašno, zamišljala sam da je strašnije, vredi svakog trenutka, jer u životu nas mnogo toga boli i ne rodi se ništa…

Juče sam obigravala radnje ne bih li mojoj, danas dvadesetšestogodišnjakinji, ženi, ej, kupila prigodan poklon. Prigodan poklon u mom slučaju ne predstavljaju cipele, knjige, nakit, “evo ti pare pa sama kupi nešto”.

Prigodan poklon u mom slučaju znači trenutak koji sam poklonila kao želju da sutra pravi iste takve trenutke. Samoživo verujem da moje dete niko neće voleti kao ja iako će se raditi o sasvim različitim ljubavima.

I kupim joj Kuvar. Neispisan. Da u njega zapisuje recepte. Zapišem joj prvi, recept za tortu koju sam pravila za njen prvi rođendan, prepišem ga baš onako kako sam ga onda zapisala.

Noćas, posle ponoći, sa malom zebnjom joj ga uručim, šta znam šta će da pomisli, da ne cikne na mene da je nisam rodila da bude kuvarica, da joj je bilo potrebno nešto drugo, šta znam šta može da joj padne na pamet.

Ali moja ćerka cikne – Što je sladak! Što je sladak! Što je sladAK!

I tako. Ide život 🙂

DSCN2840

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

14 komentara

  1. Au, koliko emocija! Hvala za ovaj tekst. I srecan ceri rodjendan!
    P.S. U dlaku ste pogodili moje emocije u trenutku rodjenja moje devojcice. Hvala.

  2. T

    Ajooj, rasplakala si me. Divan, divan tekst! 🙂

  3. B
    Brunner-Gerstler Radmila

    Prelijep tekst sa zaista dvojnim osjecanjima :dirljivo je a malo sam se i nasmijala! Dalje tako! (Y)

  4. Smejem se, pa malo plačem, onda se smejem a suze još idu i takoooo. 🙂 Divan, divan, predivan tekst. 🙂 Srećan rođendan Vašoj kćerki. 🙂

  5. c

    Kakav tekst!
    Na momente sam se naježila, prepoznala onu emociju, jedinstvenu i jaku, koju samo majka može da prepozna.
    Bravo za poklon! Toliko truda, simbolike, pažnje u jednom poklonu.

  6. n

    Možda ću biti jedino muško ovde koje će priznati da ga je tekst dirnuo, iako je muško, ali evo, priznajem. Svaka čast!

  7. Predivan tekst, predivan! I nedavno sam ga se setila čekajući evo da se po drugi put omacim. Toliko nekako i hrabri i nasmeje i pre svega dirne tako da baš osnaži! Puno divnih dana da nanižete zajedno vas dve devojke!

  8. Smrc 🙂 Kao i svaka mama. Dva sina sam rodila i bogata sam zena. Jos ako se usrecim sa snajkama di ce mi biti krak :)))

  9. a

    Draga
    Tek nedavno sam otkrila tvoju blogosferu.
    Ovaj tekst opisuje moje strahove i sve sto je
    Bilo nakon toga. Zelim ti puno radosti uz kcerku.
    Ja je imam. Ljubim vas

  10. B
    Biljana Janković

    Divno!

  11. M

    nemam reci za ovaj prekrasan tekst.Cetiri puta sam imala cast da budem deo najlepse bajke i da sam mlada kao sto nisam jos bih .Moja su deca moje jedino blago i hvala im na radosti koju mi pruzaju.Imam tri sina i cerku i punu kucu ljubavi uz njih.Svim majkama zelim puno radosti i ljubavi da dozive uz svoju decu

  12. L

    Ovoliko emocija…ustvari to i prilici dogadjaju. Da ste zive, zdrave, vesele i srecne…Kada bi bar vise dogadjaja izazivalo ovu lepotu u dusi ceo svet bi bio srecniji. HVALA za divan osecaj srece!!!

  13. v

    nesto najljepse sto sam ikada procitala stvarno me je dirnulo suze same idu 🙂

  14. h

    Rekli su mi: idi, hitno je, rh negativna, kupi Rogam.
    Posto? Sto maraka, ili ako hocete po kursu…
    Necu, donecu marke.
    Otisao sam do stanice 26ice, ispred Pelivana. Znao sam da kod kuce piju i slave.
    Sin. Prezime. Jasna stvar.
    Trazio sam menjacnicu. Imao sam dvadesetcetiri miliona hiljada milijardi ipo dinara u dzepu. Sve!
    Nijedna nije radila. Materimjebem, zar danas, kada mi treba? Pored je bila ambasada. Mislio sam, ako me uhapse, a ona je u bolovima, ko ce joj doneti rogam?
    RH negativna. Jebemti, kao da sam kuzan.
    Prilazi cigan. Nizak. Ne previse crn, kaze: treba devize?
    Treba, zemljace, rodjace, spasioce, spasces dva zivota!!!! Evo dvadesetcetirihiljademiljijardimilonahiljadanecega, jebemliga,
    evo ti zivot,
    spasi ih.
    Moze, kaze Ciga Jerkovacki, Moze.
    Izvadi brdo para i izbroja.
    Srecan, trcim od Pelivana do Narodnog Fronta,
    protrcavam kroz portira Blagoja,
    ko ga jebe,
    i donosim sto maraka do sestre.
    Kaze, dokktorka nije tu, mi Rogam nemamo, morate kupiti sami.
    Broji, dvadeset maraka.
    Kaze: nije dovoljno!
    Kako bre, dvadesetcetirihiljademiljijardimilionastotina sam dao,
    kaze, zeznuo vas je, i mene je onomad,
    isti,
    ispred Pelivana,
    Cigan iz Jerkovica.
    Podvukao je pare ispod.
    Pare iznad sam ocima gledao.
    Sta cu sa dvadeset maraka?
    Ko mi je uzeo osamdeset, i kako?
    Vreme istice, injekcija ceka pare.
    Prezivece, jelda? Moze bez imunoglobulina?
    Pa mozda moze, ali ako prezive nema dalje.
    Majkutijebem ako pobijem celu cigansku malu nece ga spasiti.
    Ako ih i ne pobijem, fali mi osamdeset maraka.
    Otiso sam u ciganmalu.
    Svi u glas pricaju nije, takvog nema, ti da mi umres.
    Mamuimjebem.
    Sotirovicu, kapitalisto, daj pare!
    Moze! Jel neces da vratis?
    Necu!
    Evo ti, brzo, trci, plati, zuri.
    Apoteka u YUBC je nabavila ampulu za 100e. Uzeo sam i odneo u Front.
    „Ma dobro, de zuris, ima 72 sata da primi, sta si zapeo, dacemo joj.
    ! PREDAMNOM, Mater vam jebem, PREDAMNOM, odmah!!!
    Dadose rogam.
    Kupih stomakliju. Litar, ohladjena, nisam osetio.
    Ko voda.

Ostavite komentar