Kad se sad nisam šlogir’o!

Donji post je iz moje arhive, objavljen pre više od dve godine, kad sam počela da blogujem, u medjuvremenu sam analizirala, pisala i blogodiplomirala na temu penisa, vagina, taraba, muško ženskih odnosa i medjusobnih polnih trauma. U medjuvremenu sam ‘’proterana’’ sa tri blog sistema jer ne pišem o pčelicama i leptirićima, proglašena za uništiteljku novih naraštaja i za vešticu koju treba posuti katranom i perjem, čupati joj nokte, skratiti jezik i na kraju je spaliti za svaki slučaj, da se slučajno ne povampiri.

U stvari, dobro sam normalna. Valjda. Mislim.

Dakle, bez obzira što sam proglašena za opasnost po ovo društvo neko je čitao, pozvao me i rekao da bi sve ovo što sam pisala i prosula trebalo da se stavi medju neke korice.

Pa eto, posle dve godine i kusur, sve ovo ćete moći da nosite na odmor, plažu, službeni put, u krevet, da kupujete milima i dragima za rodjendan ako nemate bolju ideju i da se vadite što ne možete da radite ono – Čekaj, čitam tako dooobru knjigu.

Ovo je post a sa komentarima su me dočekale Suske, Šaptava i Elektra.

Vidim vrti se na forumu tema ‘’Šta vas nervira kod muškaraca’’. Prvo, trudim se da me ne nerviraju da ne bih morala da ih se odreknem. Crkla bih bez njih a i oni bez mene (bar se nadam). Al’ tako, koliko god se trudim omakne mi se, ne da se iznerviram nego, da proključam i počnem da šištim k’o ekspres lonac pred eksplodiranje. Jedna stvar sa kojom nikako ne mogu da se pomirim koliko god opravdanja i izmišljala i nalazila je muška samoživost al’ to, valjda, vuče korene još od Adama (genska greška) kad je za ‘’drugaricu’’ od svega što ima ponudio jedno, jedino, rebro. Sad, toliko godina od nastanka umeju da kukaju kako ne valjamo – od čega smo postale dobre smo ispale. A debelo i plaćamo, i postanak i Evinu želju da je Adam vidi kak’a je lepa, onda kad mu je tutnula jabuku u usta. Da l’ odatle postoji onaj običaj da se pečenoj svinji, tek skinutoj sa ražnja, gurne jabuka u usta ne znam, znam samo da svinja nikad ne progleda. U ovoj poslednjoj rečenici ništa nema veze sa muškarcima sem jabuka, nemoj neko da pomisli da ja mislim da su muškarci svinje, pričam samo o ‘’progledavanju’’ a ne dam sebi, kao što rekoh da o muškarcima mislim loše, tj. lošije nego što zaslužuju.

Druga stvar koja me nervira je što ja stalno moram da se stidim, što volim muškarce, što ih poželim, što umem to da kažem, stalno nešto treba da me bude sramota. A nije i onda sam u večitoj dilemi – da l’ sam normalna il’ nisam. I što nikako ne znam šta bre ‘oće muškarci od mene. Ako ne dam – baksuz sam, ako dam – šta sam očekivala, nije se nadao, nije mislio, sve mi se nešto pravdaju zbog onoga što oni misle da sam očekivala a ja nisam očekivala uopšte.

Treće, da se nadovežem na ono ‘’Moje je penis…’’ ubi me, bre, ta ravnodušnbost koju muškarci glume kad smo mi žene u pitanju. I njihov šok kad ukapiraju da nismo bespolna nego polna bića i da se toga ne stidimo.

A sad ono što mi nije jasno i što hoću da mi se objasni. Objašnjenje očekujem od muškaraca.

Dakle, na jednom drugom blogu izađe post jednog zaprepašećenog muškarca. Dobio čovek ADSL, seo da surfuje i onako, bezazleno otišao na Wikipediu i, citiram, ukucao reč vagina, naglašavajući da ništa nije pogrešno uradio, tj da je otkucao reč na latinskom. Kad ono, gle čuda, izađe mu objašnjenje sa sve slikom vagine. On sav u čudu, u predinfarktnom stanju, kaže, strašna slika, ako ovo vide deca vući će traume čitavog života, da je bar bila nacrtana nego fotografija vagine… Ej!

Ja – ne proključala nego eksplodirala, kažem: Dobro brate, što ne ukuca ‘’bela rada’’ izašla bi ti slika bele rade sa sve latinskim nazivom, šta si očekivao kad si ukucavao ono što si ukucavao? I kakva je razlika između ove fotografije i nacrtane, ova ti , bre, lepa k’o nacrtana. I šta lupaš o dečijim traumama, deca ne idu na Wikipediu nego na one XXX sajtove? Po čemu slika vagine izaziva traume a slika penisa ne izaziva. Ja, bre, od kako sam se rodila gledam gde god mrdnem stilizovane slike penisa. Ima ih na zidu svake zgrade, na tarabama, na kontejnerima, gde hoćeš. I svi liče na levak okrenut naopako. To je trauma!
Eto to je ono što me nervira kod muškaraca, to što veruju da su pronađeni u kupusu ili da su ispali na oko pa se jadni, šlogiraju kad vide sliku vagine. Ubi me taj lažni muški moral. Usput ja ne videh ni na jednoj tarabi sliku vagine. Eventualno može da piše, i bez obzira što svi znaju da nije iako piše, uvek postoji neko ko se zaleti.

Sad me muči da l’ oni koji se zalete to računaju u recke il’ ne računaju, mislim one recke koje muškarci moraju da imaju a mi ne smemo nikako, što me ekstra nervira, jer mi moramo da budemo fine, poštene i nevine. Mogu da budem fina i poštena a nevina ne volim nikako da budem.

Sad, ko se šlogirao – šlogirao se, šta ću ja.

😀