Firmom, Krstić, firmom Krstić…
…dobro, nije baš firma Krstić al’ slična je.
Prošla godina. Ja u autobusu koji juri 5 na sat ka Beogradu. Bukvalno. Ne bih ni znala – informacija je bila od vozača lično. Krenuli smo uz njegovo: ’’Narode krećemo na ler pa šta nam Bog da!’’. U autobusu tajac i neverica. Ko da poveruje u ovako nešto. Da je Beograd nizbrdo poverovala bih da ćemo do njega stići na ler po sistemu ’’nizbrdo se i govno kotrlja’’. Al’ nije, uglavnom je ravno. A po ravnom nešto što neće samo može da ide samo ako ga guraš.
Vozač je zvao svoje… šta su mu ne znam al’ zovu se Čepa i Drlja. Kad se neko zove Čepa ili Drlja ne možeš da očekuješ rešenje problema. Uglavnom Čepa i Drlja su savetovali da ide tako laganica pa kad stigne. Prostom računicom sa brzinom od 5 km na sat stigli bismo sutra sa dva sata zakašnjenja. Meni ljubimac ne bi otvorio vrata pošto nemam običaj da kasnim kući više od 24 sata.
Posle desetak kilometara, tom brzinom 5 na sat, saznali smo da je sa tog autobusa skinut deo da bi se kompletirao drugi, znači primenjen je još jedan srpski sistem – ’’seci uši krpi dupe’’. Elektorinka je blokirala mada autobus uopste nije ličio na nešto što ima veze sa elektronikom.
Ja počela da se smejem. I smejala bi se ja bogtepitadokle da onaj vozač ne pozva Čepu ili Drlju i ne reče kako se sav preznojio i da će mu skočiti šećer. Tu sam počela da paničim, šta ću, crna, ako mu od tog šećera koji skače padne mrak na oči a ja ne znam da vozim autobus sa nefunkcionirajućom elektronikom kao, najverovatnije, niko od onih ostalih putnika. I tu sam već počela sve po spisku čas Čepi, čas Drlji, čas obojici.
Na saznanje da smo u elektronski oštećenom autobusu je izbila revolucija. Vozač je istog trenutka parkirao autobus, mi izmileli napolje da pušimo, za nama potrčali oni koji ne puše a svi do jednog smo telefonirali i kukumavčili da smo na sred auto puta, sa bolesnim autobusom i vozačem koji će se razboleti u roku od dva i po minuta, teže nego autobus.
Čepa ili Drlja je i dalje tvrdio da nema rezervni autobus koji bi poslao da nas preuzme. Taj autobus koji nema je stigao za 15 minuta. Lep i nov. Jedan od onih koji čuvaju kad voze do Pariza ili tako negde gde treba da pokažemo da i mi konja za trku imamo.
Stigla sam sa sat kašnjenja. Pod stresom, iscrpljena i sludjena.. Pod stresom od ludaka koji nas je vozio. Iscrpljena od zvonjave mobilnih telefona uglavnom u ritmu najgorih narodnjačkih hitova. Sludjena što sam videla da kod nas drugovi milicajci padaju sa drveta. Ja sam inače mislila da se oni prave po nekim školama kad ono jok! Rastu na drveću i tu čekaju, kad padnu na zemlju, da ih pokupi neki autobus. Malo, malo, pa smo stajali da pokupimo jednog od njih. Na kraju smo ličili na sendvič – levo civili, desno civili, u sredini drugovi milicajci u stojecem položaju pod punom ratnom opremom.
Kažem – nije firma Krstić al’ ko da jeste. Falili samo mlada i mladoženja. I šlager pevač.
Doduše, šlager pevača su zamenili telefoni.
Prvo si me nasmejala do suza, a onda su mi prave suze posle koliko je ovo istina na nasim carskim drumovima.
Pre par dana sam bila da pokupim neku robu sa stanice i ubila se cekajuci autobus, da bi me šofer u jednom trenutku pozvao i sve mi po spisku… onako socno po naski. Ja reko „vazi, ali zasto?“
„Zato sto te 15 min cekam na sred ulice“
Ja se okrenem i vidim stvarno covek ceka.
Odem tamo, on kaze kako mi poslednji put vozi bla bla.
Ja opet lepo mirno kazem „Ja sam cekala na stanici“
„Kako si mislila da udjem u stanicu bez rikverca a? Kako da posle izadjem iz nje?“
Ja ostadoh bez reci.
Sto jes jes, kako?
Nadam se da neces opet proci tako.
Srpskim autobusima fali elektronika, grejanje, hladjenje, kocnice i dezodoransi. Zauzvrat nude materijal za dva dobra filma i sijaset postova.
Kola su dosadna. Ona su za picopevce i sponzoruse!
Strejt-an put!
Ooops! 😯
Sretjan! 😉
A ja ti lijepo kažem da voziš sama 😆
jel to ono „ošo ćaća ća?“
Pa sta bi ti da je sve bilo normalno? Smorila bi se za pet minuta. Ovako, utisaka koliko hoces. A i mogla si da pusis.
To me podseti na vožnju autobusom do Grčke… Dakle, zamisli ovako: sredina jula, upekla zvezda, 45 stepeni u hladu. Kreće se u 4 popodne. V r e l o ! Ulazimo u autobus, na sprat. Gume ćelave – videla ja pre ulaska! Debil-vodja puta kreće da prosipa šugave fazone iz prvog svetskog rata. I da se jedini smeje njima. Autobus je od onih sa dodatim sedištima, da se nakrca što više mesta, a ja sam od onih sa 185 dužine, pa se teško sklapam u tim ‘skraćenim’. Klima, takodje, ne radi. Negde posle petnaest minuta, kada sam bila sasvim sigurna da nema ni K od klime (već K od nečeg drugog) i kada sam utvrdila da nema svrhe tek tada potezati raznorazne inspekcija… setim se bar šiber da otvorim. Autobus staje minut kasnije. Vozač, mlad i ćosav, penje se na sprat, da zatvori šiber. Ide konverzacija ovako:
ON: Ne otvarajte prozore, ne može da radi klima kad su otvoreni.
Ja: Pa klima i ne radi.
ON: Kako misliš da radi na 45 stepeni???
E, pa jebem ti i vozače i vozačku logiku…
Sledeci put ne kreci bez šlajera, a mladozenju ces vec pronaci, uvek je „dobar izbor“. Imam i ja dogodovstinu sa autobusom!