Home / Život piše romane / Statisti u kukuruzu

Statisti u kukuruzu

Posle dve nedelje iscrpljivanja i odlazaka na spavanje kad petlovi počnu da kukuriču (ovo je moja pretpostavka nisam čula petla ne pamtim) moj muž ljubimac rešio da me pošalje na kraći oporavak u rodni grad. Da obidjem starog babu i mile mi drugarice i, eventualno, da se naspavam i vratim osvežena.

Inače, ljubimac i ja smo podvrgnuti iscrpljivanju – Kaži, je l’ da da sam u pravu; Kaži, je l’ to u redu; Kaži, je l’ to normalno… Noćima uživo, danju telefonski.

Tako to bude kad se dvoje razvode. Ne umeju to da urade sami nego nadju drugih dvoje da im klimaju glavama, čas jednom čas drugom, da peru njihov prljav veš koji se nakupio, u Vanish da ga potapaš ne možeš da dodješ do osnovne boje.

Malo se priča normalno – ajd’ da budemo civilizovani ljudi, malo se ciči i vrišti pa ljubimac il’ ja, na smenu, trčimo i zatvaramo prozore, ispašće da remetimo javni red i mir. Sve u svemu nas dvoje smo na silu uvučeni da statiramo i klimamo glavama. Pitali nas nisu, samo su rekli – Sedite tu i slušajte, kad neko od nas kaže – sad – vi klimnite. Pred zoru odu, zahvale nam se što nas imaju pa mogu da pričaju ono što ne smeju nige i ostave nas sludjene, vidimo učestvujemo u nečemu al’ nije nam baš najjasnije koja nam je uloga. I statiranje je nešto, ako ništa drugo sutra mogu da nas povuku za uši sa – videli ste, čuli ste, što niste rekli i slično. Samo, ja računam da se može i bez mene, naročito u filmovima u kojima ne želim da budem.

Kad me nešto konkretno pitaju ja lažem pa na oči ne vidim jer ne prihvataju da ja ne želim da kažem svoje mišljenje i da moje mišljenje uopšte nije važno. Normalno je da lažem. U stvari, nije normalno ali je neophodno. Jer ja jednostavno ne želim da isrpvociram bilo kakvo i bilo čije mišljenje. I ne želim da me bilo ko popreko gleda zato što ne mislim kako se očekivalo. Me, uopšte ne želim da me neko sutra popreko gleda jer mi je sam nabio pod nos svoj prljav veš u trenutku kad je znao šta treba ali nije znao kako. I kad neko treba da mu napiše opravdanje. Ja neću, nisam sklona pisanju opravdanja nikome sem samoj sebi. Nemam ni prava. I neću da preuzmem to pravo koje mi se ovih dana velikodušno nudi.

Moja slika ovog braka je – on je standardan muškarac koji očekuje od svoje žene da mu bude žena. Uvek i svuda. Odlazi na posao, vraća se, izvodi dete u šetnju, u pola noći izlazi po nešto neophodno što ne može da sačeka jutro, živi na dugme i nikako da uradi pravu stvar u pravo vreme.

Ona je ugušena. Ona smatra da je sasvim normalno da jednom nedeljno ide kod frizera, na manikir, masažu, plivanje, tretman toplom čokoladom, da joj neko preporuči da se oblaže kravljom balegom i to bi platila, na kafanska vidjenja sa prijateljima, da ne kuva jer čemu onda služe restorani, da dete hrani u Meku, smatra da je mlada da bi je neko gušio i osporavao joj rodjenjem stečenu slobodu, da je nema, da ne mora da kaže gde je, da suprugu kaže da ne može da ide sa njom, da ne može ujutru da ustane da odvede dete u vrtić jer joj se spava, da joj dete zaspi u kafani i da ni metlama ne možeš da je izbaciš, da je danas sasvim normalno imati kućnu pomoćnicu iako ne radiš, nije se udala da riba kupatilo i… ima toga.

Kad me pogleda sa znakom da klimnem glavom da je to normalno ja je gledam kao tele. Ne mogu da klimnem, ne smem da joj kažem – more, ne seri. Uglavnom kažem nešto u stilu – pa jeste normalno ako ti nedelja traje mesec dana a pomislim daj bože da ti uopšte znaš šta si htela kad si se udala, muža ili kućnu pomoćnicu, da živiš sa nekim ili sama, normalnu slobodu ili noćno orgijanje posle čega nisi ni za šta i ni za koga.

Proradi mi bes i slatko bi njemu rekla- teraj ovu budalu od sebe. Ali nemam prava.

I sad, postoji tu i dete – viši cilj – a kad neko u mom prisustvu dete nazove višim ciljem odma’ vadim oružje. Viši cilj u ovakvim situacijama obično služi kukavicama kao paravan, viši cilj plače kad se mama i tata svadjaju danima, viši cilj je više kod bake i deke nego sa onima koji ga najviše vole jer trenutno nemaju vremena za svoj viši cilj, viši cilj služi da se dokaže ko je bolji, ko više ustaje noću, viši cilj je ovde igračka koju bi oboje podelilo samo da mogu sa zaključkom da bi najbolje bilo da se taj viši cilj nije ni rodio jer sad stoji tu kao ograda koju niko ne ume da preskoči.

Meni muka do povraćanja. Od svega. A prvenstveno od toga što moram da slušam i što se ne prihvata da neću. Moram, to mi je u opisu rodbinskih odnosa sve do trenutka dok jedno od njih ne prestane da mi bude rodjak i seti me se ponekad kao nekoga ko je mnogo jeo govna kad je njemu bilo najteže.

Možete vi da mislite da sam ja kučka ali se to se razilazi sa mojim shvatanjima života, braka, razvoda i viših ciljeva. I alergična sam na životnu patetiku. I iskreno me boli uvo ko će šta da radi.

I bolje da me niko ne pita šta mislim jer mislim vrlo ružno, to jest mislim da kad kombinacija ne valja treba menjati kombinaciju i poštedeti onaj viši cilj ludnice kao normalne životne pojave da ne bi sutra taj viši cilj mislio da je to sasvim normalno.

Pa eto, idem na radnu terapiju, malo da vidim šta je tata zapatio dok me nije bilo. I je l’ stigao onaj čamac.

Da se malo odmorim od razmišljanja umesto drugih.

Tata mi sa svom domaćom menažerijom trenutno izgleda kao ’’dobar dan’’.

Pročitajte i

Priča o mami koja mora dugo da živi

Adam i Jovana su moja sreća, tuga, radost, moja krivica.Ja sam im dala tu bolest i celog svog života se nadam da moja ljubav to može nekako da ispravi, pomogne, izleči.Nikada nisam ni pomislila da odustanem od njih.

8 komentara

  1. Srecan put i odmori mozak.
    Ovakve situacije zaista dovode do ludila.
    Igraj se sa zivotinjama, lepse je.

  2. Ma odjebi to, šta ima da se nerviraš. Kad za 10 godina neko od njih shvati da si govorila istinu i odljuti se, bar ćeš znati da nije skroz lud i eto.

  3. d

    Ne znam zašto ljudi imaju potrebu da za vlastite drame ili skečeve imaju publiku.
    Ja sam naučila da se isključim, mislim skoro da i ne slušam i onda mi nije teško da klimnem glavom. Svako treba sam da opere prljav veš i to bez publike, bez patetike i bez korišćenja djeteta kao „višeg cilja“. Jer taj „viši cilj“ nosiće traume uvijek, ali o tome nažalost sebični roditelji ne razmišljaju.

    Aman đe ćeš to ?
    Ja ti dolazim sutra…fino Boga mi… dođi neću biti kući, a 👿 ?

  4. S

    Kad je tebi odmor boravak na farmi s nojevima, mogu misliti kako izgleda to statiranje. :mrgreen: Il bese ribnjak? Jezerce? 🙄
    A „razvlacenje“ dece odmah mi digne pritisak na milion, nikad ne nalazim opravdanje, kakvo god da je. Petljanje drugih ljudi u sopstvene probleme takodje ne razumem i slazem se sa tobom potpuno. Kad ne valja menjaj. Al valjda je ljudima lakse da traze nekog ko ce da klima, da sutra imaju na koga da se ljute.

  5. Svako treba sam da donosi odluke o svom životu.

    Ne mešam se u tuđe odnose, ne pridikujem, ne pravim se pametna, uglavnom živim i puštam druge da žive. Ali, ako me neko pita za mišljenje, ja ga prvo pitam da li stvarno to želi da čuje ili ne, a onda kažem. I briga me da li se, koliko i zašto uvredio. Ako me je pitao, onda ima da ćuti i da sluša, ako mu se ne sviđa, njegov problem, ali ja sam rekla. U tim rečenicama, nikada ne može ni da se nasluti „predlog – šta raditi“ ali nikad!

    Ipak, svako treba sam da donosi odluke o svom životu.

  6. d

    Vratice se ona.. dok pomuze sta ima i na’rani perad.. 🙂
    Samo da ubode pol, da ne muze pogresno!

  7. S

    😯 snalazis se ti tamo ko farmerka, cim jos nisi pobegla! :mrgreen:

  8. Obično tako kada pričaju i traže mišljenje očekuju podršku i odobravanje, nikako ne traže da čuju istinu. Zato im je i ne govorim, a i izbegavam da ih slušam. 8)

Ostavite komentar