Drugovi blogeri, Mahlat se javlja na raport

Imala sreće sa autobusom. Al’ sa saputnikom nisam. On je bio saputnik, ja sapatnica. Autobus lep, udoban, čist, vozač očuvanih živaca, ne psuje i ne pljuje, na autobuskom mini TV-u film. Američki. Bez prevoda. Saputnik ne zna američki, zvocao sve vreme. Jeb’o mater Amerikancima i našoj državi (k’o da mi nemamo filmove), sve vreme me zapitkivao – Šta kaže, šta kaže… Ja pokušala da objasnim da ni ja ne znam američki al’ on je i dalje zapitkivao. Uzeh knjigu i zeznuh se. Šta čitam? Nešto o Staljinu… Ma šta ima da čitam o Staljinu, to je onaj što mu je Tito rekao istorijsko NE, to je sve što treba da znam. Ostavih, jadna, knjigu. Pade mi na pamet da stavim slušalice al’ on bi me garant’ pitao šta slušam pa odustadoh i počeh da mu prevodim film i da kunem u sebi što ne pustiše ’’Bitku na neretvi’’ovaj bi bar navijao i ostavio me na miru.

Tata javio da do kuće dodjem sama, nije daleko. Nije, i svetlo se vidi u daljini ali se put do nje ne vidi. U selu kad je mrak vidiš samo crno. Gore, dole, napred, pozadi, k’o da si upao u crnu rupu. Nekako stigoh.

U kući on i dva majstora. Odma’ sam se iznervirala. Šta prave? Svinjac! Kol’ko ćeš svinja da čuvaš? Pa jednu, šta postavljam glupa pitanja. Ja konstatovah da je on ipak besan i da mu je dosadno.

Kupio samohodnu kosačicu. I šta kad ona tako samohodna tamo udari u nešto kad je pustiš da samohoda? Odeš i okreneš je. Znači, samohodna i glupa, moraš da je pratiš. Kupio aparat za brijanje. Kakav je? Čupa u pičku materinu! Bar jednom u dve godine kupi jedan, konstatuje da čupa i spakuje ga. Jednog dana ćemo otvoriti muzej aparata za brijanje.

Kupio nov mobilni telefon. Naterao me da mu namestim Amaliu Rodrigez (znaš ko’ko je volim!) umesto zvona. Kad čita novine a zvoni telefon ne možeš da ga ubediš da zvoni – Ja mislio to na televiziji. Video seljak da svima telefoni pevaju kao omiljeni pevači.

U dnu dvorišta blokovi. Za pušnicu. Valjda da suši onu jednu svinju za koju pravi svinjac.

Sutradan sam išla da se vidim sa nek’olko ljudi i obavim par prijateljskih, poslovnih i nametnuto porodičnih odnosa.

Restoran u kome sam trebala da se vidim sa drugaricom sam promašila, jedva me pronašla. Restorani inače umeju da se premeštaju i da izmedju njih niču novi. Ako ne pratiš tokove odma’ zalutaš. Sve što sam je pitala mi objašnjavala sa – Ništa nemoj da me pitaš! Slatko smo se ispričale.

Posao sam dogovorila. Uz natezanje oko plaćanja, normalno.

Porodično nametnuti razgovor sa tatom mile mi ljubimice protekao u njegovom nalivanju lozom i ispovedanju. Bi mi ga žao pa mi jednog trenutka pade na pamet da predložom da ljubimica njemu plaća alimentaciju umesto on njoj. Ipak je on nju napravio, nije to mali pos’o. Nadjosmo se na istoj sumi koja je i bila uz tendenciju porasta ako mu krene posao koji je stao. Tako je to s privatnicima, stalno im stoji posao.

Kad sam trebala da se vidim sa kumom reših da promenim restoran da mi ne bi naplatili kiriju. Napolju pljusak. Hazbend javio – u Beogradu ništa! Ja se još jednom mučila pitajući se ko izmisli ono ’’obilazi kao kiša oko Kragujevca’’, tamo, bre, stalno pada kiša, bar kad ja odem.

Taksija nigde pošto u mom rodnom gradu za 100 dinara ima da se voziš uzduž i popreko, prosto ti žao da ne udješ u taksi i po lepom vremenu, za razliku od Beograda gde kad udješ u taksi posle moraš da gladuješ.

Podjoh nogama. Bez kišobrana jer sam računala da će kiša da zaobidje…

Skinuh naočare jerbo nisam ugradila brisače.

Počeh tako ćorava da upadam u bare jer kod nas nemaš trotoar bez rupa i bara.

Moja suknja do zemlje poče da pije vodu i da pije, i da pije, osećam sve je teža i teža, a osećam i da klizi na dole. U jednoj ruci mi tašna, u drugoj silne fascikle, nemam treću da drži suknju. Do restorana u kome sedi živčana kuma sam stigla k’o Čkalja kad je sišao sa konja u onom filmu ’’Put oko sveta’’, pokušavala sam kolenima da zadržim suknju na sebi. Razmišljala sam da l’ da sednem za sto il’ medju kišobrane.

Kuma normalna kao i uvek, odma’ mi bilo bolje, ništa je ne boli, normalna joj deca, muž joj još nije pobegao, sve regularno.

Doduše, s izborom restorana sam se zeznula, samo su hujali neki koji me nisu videli sto godina i koji pojma nisu imali da sam promenila grad i svi su mi tražili telefon da mi se jave kad dodju ili da ja nešto pogledam pa da im javim kakva je situacija s tim što sam pogledala, počeh da se nerviram. Kad mi je zadnji rekao – Daj mi telefon – htedoh ceo telefon da mu dam. Evo ti pa se ti zezaj sa ovima od pre tebe.

I tako… lepo se odmorih…

U medjuvremenu me je muž ljubimac zvao milion puta da me pita gde šta stoji.

U petak sam putem telefona držala za ruku ćerku ljubimicu koja je sedela na zubarskoj stolici i pevala joj neku utešiteljsku pesmu. Tek ću da izračunam koliko me košta jedna plomba. Zubar joj usput rekao da je neophodno da nosi fiksnu protezu, da to košta 800 eura i da razgovara sa roditeljima. Ja ljubazno millu ćerku zamolila da razgovaramo neki drugi put i da nadje boljeg zubara.

I htela sam još da ostanem. Baš mi je bilo lepo. Nego prošle noći ćerku ujeo pauk. Nadula joj se ruka a ja ne umem da lečim telefonom k’o svi oni TV iscelitelji pa sam morala da se vratim.

Prošle godine u ovo vreme je ljubimca ujeo pauk, jedva ga izlečismo, koštalo nas kao letovanje u Turskoj all inclusiv.

Danas ću da lovim paukove, nema mi druge.

Raport podnela Mahlat nenaspavana.