Kikiriki, semenke, kokice…

1990. godine vladala je jedna od onih cikličnoh fudbalskih euforija koja je zahvatila i mene koju fudbal interesuje taman kao kako je rodio kikiriki u Nigeriji i zaputim se sa drugaricom put Italije da slučajno ne propustim taj veliki svetski dogadjaj.

Taman prošle Beograd, autoput zatvoren traktorima, traktorima, traktorima. Koga god pogledaš on viče – Ovuda nećeš proći! – dok država nešto, pojma nemam šta al’ nešto slično ovome što se dešava danas. Skrenusmo s’ autoputa i preko nekih njiva preskočismo dogadjaj i nastavismo.

Dočepasmo se nekako Italije, tamo ceo svet! Ne možeš da prodješ ulicama. Dve ‘iljade stepeni u hladu, hitna pomoć ne može da postigne, što da trezne, što da previjaju, opšte ludilo. Kad uhvatiš neko mesto da sedneš, ti sav srećan. Pa padneš u depresiju kad dobiješ račun.

Sa tog putovanja pamtim – ja ugrejana na plus beskonačno popila čašu piva ohladjenog na minus beskonačno i samo osetila kako ću il’ da umrem il’ da se pretvorim u vukodlaka. Bilo treće – padnrknula sa stolice i probudila se dok su mi merili pritisak. Rekli mi da pijem piće ugrejano na ličnu mi temperaturu.

Posle tri dana drugarici počnu da otiču noge i da dobijaju neke crvene tufne, lepo vidim dobija slonovske noge. U hitnoj pomoći saznamo da nije ništa strašno – najverovatnije da je znojava uletela u neku travu koja je izazvala alergiju i da će to da prodje. Nas dve u Firenci, nemaš nigde travku da vidiš sem u saksiji i to u tragovima  a znam da nije gacala po saksijama. Poverovasmo, šta ćemo.

U Riminiju je jedva zadržah da ne ode sa jednim pizza majstorom. Viiidiii šta radi sa onim testom, ja to nikad neću umeti! Viiidiii kako me gleeeda! Sunce ti ‘lebovo, kako te gleda kad zeva u ono testo da ga uhvati pre nego što mu se zalepi za facu i šta nećeš umeti, kući pa vežbaj! Pojede pizzu i zaboravi na njega.

U Bolonji smo se pogubile, jedva se pronadjosmo. U Rimu, udjemo u kola, krenemo, ja čujem dreku, okrenem se, buljuk muškaraca trči za nama, viču, pokazuju da stanemo, ja kažem – Daj gas, sa’će da nas pojedu! Jedva ukapirasmo da joj je tašna ostala na kolima, skroz pametan ženski gest – spusti tašnu na krov auta dok ga otključaš i ubaciš kese unutra i zaboravi je. Zahvalismo se. Ne pojedoše nas.

U Peskari ima mesta za nas dve na brodu al’ za kola nema. Kako? Tako! Rešismo da se vratimo istim putem.

U Veneciji gužva, lepo misliš potonuće još neki santimetar, sile nema da neće. I na trgu Svetog Marka moja mila prijateljica ugleda najlepšeg muuuškarcaaaa na sveeeetu i navali da kuka – dasednemodasednemodasednemoooo – jerbo je najlepši mušakarac na svetu šef sale, ili šef onog vazduha na trgu, tako nešto, pošto sale nema nigde. Nemoj, ka’te molim, ovde sedenje mnogo košta, ma kak’i. Il’ da sednemo il’ seče vene. Sedosmo. Slikasmo se sa najlepšim muškarcem na svetu. Platismo pet piva sto maraka. Odma’ sam htela da je bacim u kanal! Onaj se slika sa svakim ko ga pozove. I stojeći.

Što se najvažnije sporedne stvari na svetu tiče gledasmo nešto, navijasmo, da me ubiješ ako danas znam za koga. Uglavnom iz nekih kafea, ko da se krši po stadionima. Suvenire imam. I slike.

Setih se toga večeras dok su muškarci u mom domu arlaukali a ja išla okolo i vikala – Kikiriki, semenke, kokice, palačinke..

Lepo bi bilo da ja iduće godine krenem put Afrike  ne da gledam fudbal nego ‘nako, k’o prošli put a ne da sedim ovde i kokam kokice. Što se mene tiče te fudbalske mundo – mondo euforije jesu sporedna stvar al’ dobro mogu da se iskoriste.

Inače me već strava hvata. Od kokica i semenki, dranja, vrištanja, pucanja, zaleganja pod sto da ne budem kolateralna šteta. Mislim, ako ću da ginem da ginem na licu mesta, ovako je stvarno glupo.

Predložoh hazbendu on me belo osmotri k’o da se pretvaram u muškarca.

Dobro, bre, je l’ normalno da ja sedim kući a ti da ideš u Afriku?!

Normalno, što!

Ću ti donesem jednog fudbalera.

Imam još nekol’ko meseci da ga hranim dok ga ne obrlatim. I da nabavim drugaricu.