K’o da si u gaće povijana

Narodski izraz kojim se dočarava koliko je neko glup, smotan, trapav i nesposoban. I pored toga što su ga oni koji su ga rodili željno očekivli, sve najbolje mislili i imali velike snove o budućnosti, povijali ga u pelene bele kao sneg, on nekako zakržljao, porastao u nesposobnog kao da su ga povijali u te neke gaće.

Izraz kojim meni moj mili padre dočarava kao nikad neću dostići njegove nadljudske visine najčešće zato što –

ne umem da koljem kokoške a neću ni da probam

ne znam šta misle svinje

ne umem da zviznem kao lovac sa iskustvom pa da mi se pas odmah vrati

’oću da pecam a neću da se družim sa crvima

ne umem da založim ni logorsku vatru a ni onu u šporetu

od mali milion istih flaša ne umem da provalim u kojoj je rakija za obloge a u kojoj za piće

ne znam koji je ključ broj osam u gomili nečega gde ništa ne liči na ključ

ne znam da povlačim iz bureta rasol i to nonšalanto kao da pijem sok na slamčicu

povraćam dok on dere zeca a iz njega ispada sačma

ne znam da kosim travu ni kosom ni kosilicom

ne znam da držim sekiru

ne znam šta je korov a šta ono što ne treba da čupam

sve tako nešto…

I onda se posvadjamo jer ja to sve moram da znam od kako je on rešio da bude seljak.

Posetih tatu prošlog vikenda. Kako ka videh tako mi proradiše traume.

Tata obožava da oštri noževe, zapandrči cigaru, oštri, oštri, da se posečeš od pogleda na nož. Kako sam se dohvatila jednog tako sam fiknula po prstu i počela da krvarim po nekom suvom mesu koje je on, lično i personalno, smudio, sušio, doveo do savrštenstva. Drao se kao manijak da sam u gaće povijana, koza, glupa, nesposobna, paničio oko onog suvog mesa za koje se emotivno vezao dok sam ja prosipala krv po kući pokušavajući da nadjem alkohol pa našla onu rakiju i to pogrešnu. Umal’ se nije šlogirao – znaš, ti, bre, kakva je to rakija! Vidim ja pustio bi me moj roditelj da iskrvarim zbog suvog mesa i rakije pa lepo sednem i zarozam se. Šta ću.

Nedelju dana ne mogu od njega da se oporavim i samo mi pada na pamet koliko me maltretirao sa tim ko da sam u gaće povijana.

Elem, mene tata učio da vozim što izgleda – sedi, tu dole imaš gas, kvačilo i kočnicu, ovo ti je prva, druga, treća, vozi! I krenuli uz dernjavu – stisni kvačilo, budalo – daj gas, šta miliš, drži desnu stranu, pusti kvačilo, ne gazi belu liniju, ubićeš nekoga, budalo, daj gas, skreni, drži volan, ovco, kozo, ko da si u gaće povijana, teraj, gde gledaš… Sve to trajalo nekih deset minuta, on odma’ zaključio da od mene vozač nikad neće biti, arlauknuo koči, meni koja nikad nije vozila a još manje kočila, ja prikočila i zalepila ga za šoferšajbnu. Ko taksenu marku, ekspersno. Tri dana nije govorio sa mnom, posmatrao me kao atentatora i svima okolo pričao da ne može da shvati da se neko rodio a da ne ume da vozi, valjda sam morala da se rodim sa volanom.

Onda me učio da vozim motor, isto kao auto. Na jednoj livadi, sve tako – daj gas, teraj, teraj, onaj motor odjednom počeo da se ponaša kao podivljali konj, on počeo da trči za mnom i da viče da kočim, od njegovog dranja sam sve više davala gas, pojma nisam imala kako se koči, kod mog oca se to uči u hodu, onda se na toj livadi pojavilo jedno jedino drvo, onda je vrištao – obidji drvo, kozo, ovco, poginućeš, uništićeš motor, ne u drvo, vidi kolika livada, smutio mi pamet i ja na toj ogromnoj livadi udarim u to jedno jedino drvo. Motor uništen, ja pretekla.

O vožnji helikopterom i ’o’š da skočiš, nije to ništa, sam već pisala, ne mogu opet da se traumiram.

Isto je radio i sa mojom majkom pa smo mi uglavnom kad je mama vozila putovali duplo duže jer je on nonstop zvocao – pazi autobus, pazi šleper, drži odstojanje, pretiči, bre, šta miliš, zvocao, zvocao, sve dok ona ne poludi, parkira sa strane, izleti iz kola i zavrljači ključeve ko da baca kamen s’ ramena, jebalaekoladatejebala, pa smo mi mileli po livadama i tražili ključeve a na svako odredište stigli u grobnoj tišini, niko ni sa kim ne govori a ludak vozi i ne sme ni da je pogleda.

Prošle godine rešio da nauči moju ćerku da vozi. Ja potrčah preko dvorišta, dok stigoh, videh samo kako moje dete startuje kao vozač formule, počeh da kukam i već nestadoše. Desetak minuta sam razvijala horor – sa’će da se dernja dok joj ne pomuti mozak, da je optuži da je u gaće povijana, sjebaće se negde, kukuuuu, kako počeh da kukam tako videh vraćaju se, on vozi, ona do njega, auto kao da je neko počeo da ga seče po sredini pa se umorio, krov nakriv.

Izleteo iz kola crven kao jastog  i objasnio mi, suptilno i sa puno takta, da sam rodila kretena koji ne ume da vozi i koji je udario u znak, prejahao ga, popeo se uz neki bedem, sve lamentirajući nad onim kolima. Ja, jadna, poleteh ka detetu – jesi se uplašila, jesi dobro, si normalna, bre, s ludakom da učiš da voziš, jesi povredjena…

Ma, jok, kaže moja ćerka, ja sam htela još nego se deda usrao!

Totalno lud čovek!

Uglavnom, svi smo mi u gaće povijani, ne zna se čije, garant’ gaće nekog njegovog dušmanina, kad se nismo rodili sveznajući, ako nikako drugačije a ono bar kao on.

A učio me tata i da pucam nego ne mogu sad o tome da mi ova nedelja ne presedne pa ga pozovem i odreknem ga se telefonski sa sve onim – više te ne priznajem za oca i ne odazivam se na ima koje si mi dao, sve dok te gaće ne isključiš iz komunikacije i počneš da me voliš više od suvog mesa!