Ko to menja medijsku sliku Srbije, živ bio, rodila mu 'šenica bjelica, prasići mu se kotili i takoto

Sredina devedesetih, prosečan Srbin, stoji usred Nemačke i na ljubazno pitanje odakle ste, odgovara – iz Srbije. I misli u sebi, bogtemazo šta me pitaš, zar ne vidiš da sam lep ko upisan, da imam krila na leđima, to jest da sam nekako duhovno genski povezan s Bogom.

Tog trenutka kad prosečan Srbin, odgovori – brate, iz Srbije sam al’ računaj da sam došao s neba, onaj preko puta se štrecne kao da je video samog nečastivog i počne da ga gleda kao da tog trenutka počinje da mu raste brada i da će u sekundi da mu izraste bar kao ovom današnjem ministru kulture što je u sukobu sa samim sobom a i sa kulturom, al’ nismo imali boljeg.

I tako prosečan Srbin, to jest Srpkinja, to jest ja, stoji i gleda kako je ovaj gleda kao da joj raste brada iako bi se po sisama reklo da brada ne bi trebalo da joj izraste, da joj između zuba niče nožaga a na čelu kokarda. I to vam je to. Tako su u svetu zamišljali prosečnog Srbina bilo kog pola i godišta jer su neki mediji dobro radili svoj posao.

Za to vreme, srpski mediji su se bavili nama, briga ih bilo za to kako nas vide u svetu, i pokušavali su da nas ubede u ono – nasiRusatristamiliona, srbijadoTokija i malo levlje do Albukerkija,  Srbinebeskinarod, samoslogaSrbinaspasava, sve tako nešto. Sa svetom smo se obračnavali u fazonu – ko vas, bre, jebe, mi znamo ko smo i šta smo, onaj gore sve vidi, vaš problem što ste glupi.

I tu smo gde jesmo. Svet nas i dalje vidi kao hordu prvoplemenskih ljudi sa toljagom u rukama a mi se dobro staramo da to slučajno ne zaborave, svako malo premlatimo nekog stranca za uspomenu i dugo sećanje, oderemo ga na granici što je poneo sopstvene gaće kad je krenuo put Srbije, i pravimo mali milion gluposti i na domaćem i na stranom terenu tek da ne bude da svet nije u pravu.

Onaj veliki posao brendiranja, odnosno rebrendiranja Srbije ne može da mrdne sa početne tačke jerbo je ona komisija sastavljena od drugova umjetnika zakazala, nisu imali vremena.

Kako se kotiramo mogli ste da vidite u slučaju Chelsea Handler što je mene iskreno potreslo i odmah mi zameriše da sam nedotupno stvorenje koje ne prihvata šalu na svoj račun. Naravno, nije tačno, ali kad je šala ja bih i da se nasmejem. No, za ono što je izgovorila nije ona kriva, al’ šta nas briga, mi ćemo sad da bojkotujemo emisiju koju inače ne gledamo, i pisaćemo peticije sve dok ona ne kaže – Srbi, izvinite, iako mučena uopšte ne konta za šta treba da se izvinjava, lepo su joj rekli da smo koljači. Dakle, to što je rekla nije njen problem nego naš.

Ustanem ja jutros ranom zorom, prekrstim se, pomislim – aj’ Bože pomozi i krenem u avanturu čitanja vesti. Natrčim na vest da se medijska slika o Srbima u SAD menja! Mašala, bogu fala, aj’ da vidim!

Ukratko, da vas obavestim, nema šanse. Da bismo promenili medijsku sliku nas samih moramo prvo da promenimo sliku u svojim glavama, ili stvar stoji ovako:

– tamo po Amerikama robuju predrasudama ali samo zbog nesećnih okolnosti koje su zadesile Srbiju, znate ono „nepravedno i ničim izazvano“,

– sreća pa imamo Novaka Đokovića, hoće reći, sreća naša pa se Novak izjašnjava kao Srbin;

– imamo si naučne radnike, ovde valjda misle na Teslu, dosta od nas, pošto ja ne vidim da promovišemo naučne radnike a i ukinusmo ministarstvo za nauku,

– imamo kulturne radnike, ovde valjda misle na onog neokupanog Kusturicu što nam naplaćuje tranzit kroz svoj nacionalni park, inače niti vidim da nešto promovišemo te kulturne niti da ih novčano pomažemo jerbo ovako siromašni u tranziciji ne možemo da se bakćemo i kulturom,

– i imamo milog nam predsednika koji vrši svoju „misiju pomirenja u regionu“.

A imamo i Guču i Exit.

Ralno stanje stvari, to jest kako nas vide sa strane je:

davimo se u korupciji, zatvaramo oči pred sopstvenim problemima, imamo problem sa ljudskim pravima, trgovinom ljudima, policijskom torturom, nepoštovanjem zakona, ustanovama za napuštene, bolesne i stare, bolnicama, putevima, lopovlukom, sopstvenom vladom, odnosno – zatvaramo oči pred problemima pa pokušavamo da ih zatvorimo i drugima. Umesto da radimo suprotno, otvorimo prvo svoje pa tuđe.

Oni koji treba time da se bave, da menjaju medijsku sliku Srbije za isto nemaju vremena. Mislim, kako bi i imali, vidim nam je jutros najveći problem da li će onoj Marijani iz Velikog brata muž da uzme polovinu para ili neće.

Pa stoga, suprotno naslovu koji sam stavila – onima koji grade medijsku sliku Srbije u našim očima daboga propali svi tiraži i pocrkale im svinje u torovima.

Onima koji misle da je dovoljno što je Tesla izmislio ‘lektriku i da smo time zadužili svet a Aleksinac pet dana nema struju – daboga vam crkli ljubimci zajedno sa piratskim softverima.

Onima koji misle da je Novak dovoljan brend ovoj zemlji – kupite rekete,  ‘bem mu mater, pa ih  ponesite kad krenete u bilateralnei trilateralne posete, da se zna od koje se vrste.

A novinarima zemlje Srbije – poljubite u dupe onu Marijanu, ne predstavljajte se kao novinari i dabogda ne imali veću platu koju imate, ni to ne zaslužujete.

I da ne zaboravim najvažnije, medijska slika Srbije se promenila od kako smo uhapsili i predali onog starog i bolesnog čoveka Hagu.

Zbog ovoga poljubite mene u avatar.

Ko se oseća kao rebrendiran Srbin, svaka mu čast.

Ja se osećam onako malo nedovršeno. I nimalo ponosno. Uglavnom me je sramota.

A imamo šansu. No, kao da je ovo prva koju ćemo propustiti…

Joj, umalo da zaboravim i ovo – dobra volja Srbije, a u vezi sa trgovinom ljudima, se ogleda u tome što je „u 2011. godini vlada kofinansirala  film o iskustvu žrtava trgovine ljudima, čijoj premijeri je prisustvovao i premijer Srbije.“

Umal’ ne precrkoh zbog ove rečenice. Zbog boldovanog. Majke mi.