Kragujevac in my mind

Ponekad samo me obuzme tuga…

Pre više od dvadeset godina jedan gospodin, pesnik, koji više ne živi u Kragujevcu, rekao je da bi voleo da se ponovo rodi kao ulica Branka Radičevića pa da po njemu, u jesen, dok puca kora zrelog kestenja i ono, kao kiša, pada po trotoaru, neprekidno gaze lepe devojke dok se vraćaju iz Prve gimnazije.

Nekome, ko nikada nije prošao tom ulicom, teško je objasniti koliko je bila lepa kad je neko poželeo da se rodi kao ulica.

Ja sam bila jedna od devojaka koja je gazila Ulicom Branka Radičevića i taj gospodin je, odjednom, u mojim očima, porastao dvadeset santimetara. I danas mu se duboko klanjam jer nikada više nisam čula takav kompliment upućen Kragujevčankama.

Onda smo se tadašnjom Ulicom Maršala Tita spuštale do prvog kafića u gradu. Bogatstvo tog kafea je , danas, nemoguće zamisliti. Onaj u koga smo bile zaljubljene, morao je tu da se pojavi, kad tad, u toku večeri. Nije imao gde da ode. I ni jedan nam nije ostao neuhvaćen. Danas to devojkama već ide malo teže, dok im uhvate red vožnje već se ukrcala neka druga. Osamdesete su u svom onom nemanju imale neku svoju čar.

Uveče smo se skupljali na platou kod „Centrotextila“ gde se tačno znalo gde ko stoji a veče smo završavali u diskoteci Hale „Jezero“ koja je postala aktuelna tek kad smo debelo otpatili zatvaranje „Prodora“. Kasnije smo se prepoznavali pitanjem: „Jesi li zakačio (la) Prodor?“

U „Jezeru“ sam se zauvek oslobodila straha od zemljotresa, u trenutku kad je gramofonska igla kliznula preko ploče, ali taj zemljotres nikada nisam zaboravila.

Onda smo, leti , odlazili u diskoteku na Gradskim bazenima posle čega smo se ljubili po klupama, oko fontane, u Velikom parku. U pivo za najduži poljubac! Uglavnom smo ga zaboravljali, kome je do piva kad se ljubi! A onda to više nije bilo in.

Rodjendane smo proslavljali u „Ferijalcu“ gde su nas služile konobarice koje su nosile „borosane“. Iz škole smo bežali dostojanstveno, u Beograd na ajs kafe. Nezamislivo je koliko su onda Kragujevac i Beograd bili blizu.

Kad su naši školski drugovi počeli da dobijaju vozačke dozvole, sedali smo u kola, obilazili krug oko Šumarica i bezobrazno farovima osvetljavali parkirane automobile kladeći se ko je unutra.

Tada je u čuvenim „Pogledima“, čiji prvi broj još uvek čuvam, jedan Kragujevčanin, koji je umeo lepo da misli i piše, napisao kako se u tim kolima pravi budući kulturni život Beograda. I on je otišao da lepo misli i piše sa nekim drugim ljudima.

U to vreme, početkom osamdesetih, otvorila se „Akademija“, kafić u kome smo svako veče pili mleko sa rumom . Bilo je prosto nezamislivo piti nešto drugo, bilo je to hit piće jedne zime. Tada sam se poslednji put zaljubila, onako kako više nikada nisam uspela. Ni jedno kasnije zaljubljivanje mi nije mirisalo na mleko. I ni jedne zime više nije čarobno škripao sneg pod nogama, jer na Kragujevac više ne padaju onakvi snegovi.

Nekako sa zatvaranjem te „Akademije“, mi smo se rasuli po glavnim gradovima bivše nam domovine, i tako smo polako prestali da se vidjamo i poznajemo. A onda smo se rasuli i po svetu.

U medjuvremenu Kragujevac se izgradio, po kafićima i diskotekama se sluša neka druga muzika, neki čuveni gradski uglovi su prestali da postoje.

Ulica Branka Radičevića još uvek stoji tamo gde je bila, ali na stepeništu kod Doma omladine godinama ne sedi više niko.

I tako, ponekad zažmurim i zamislim kako koračam ulicom Branka Radičevića, ka  Balkanu, kako me tamo neko čeka a ja hodam kao da nogama okrećem čitavu ovu kuglu.

I tako, ponekad me unutra nešto boli… onako...