Kučka agresorska

Ništa mi nije dobro. Ljubimac otiš’o, ja ovde sama samcita, bez igde ikoga, nema ko da me pogleda, kad će da se vrati niko ne zna pošto će do kuće morati preko Čačka, garantovano.

I tako, samujem ovde, svi se zagledali u predsednika, niko u mene, pa se setih ponovo da me bog kažnjava jer sam obična kučka agresorska. Setih se kad smo ono čekali da nam dodje Nova godina, i kad sam rmbačila k’o sumanuta da je dočekam kako dolikuje, taman što sam sela vidim muž ljubimac ucaklio očima prema meni i odma’ sam se iznervirala. Mrtva sam umorna i ako sad navali na mene pa budem morala da ponovim ritual tuširanje – mackanje – parfemisanje ima da poludim. Napravim se luda po sistemu – samo ti šalji signale ja ne primam, isključena sam.

Pipni me – zacvilio ljubimac u neko doba.

Kuku majko, ako ga pipnem odma’ ima da se prešaltuje na 78 obrtaja, peva a ništa ga ne razumeš, ritam moraš da mu pratiš sve dok se od onog ubrzanja ne otkači i krene put neispitanih kosmičkih visina.

Pipnem ga ja i šokiram se. Ljubimac ne izgara od ljubavi nego gori od temperature.

Ja od naparfemisane dobre domaćice odmah postala partizanka Mara, splela duge kose u kiku, opasala keceljče, krenula da masiram ljubimca i preznojim se gore nego da sam radila one stvari. Mislim, nije lako masirati 190 cm ležećeg muškarca koji pri tom kuka k’o da se poradja. Podelim mu terapiju i sednem, jadna, sama da čekam Novu godinu.

Ljubimac buncao. Da priđem i oslušnem šta mu podsvest priča nisam smela, mož’ biti da mi se ne svidi, šta ću posle.

I tako sam rešila da se priključim narodnom veselju na televiziji. U neko doba ljubimac mrdnu repom na neku pesmu, ko bi se sad setio koja beše.

Ja rešila da oblučem crveni brushalter, bila u modi zimus ta boja,  skočim na sto, rknem nogom onu novogodišnju dekoraciju i odigram ljubimcu jedan trbušnjak sa primesama prljavog plesa, mož’ biti da živne, kažu da to i mrtve diže. Za početak počnem da pevam da vidim kakva će biti reakcija da ne bude da sam za džabe pravila rusvaj po kući i pela se po stolu. Ništa. Ljubimac me pogleda jednim okom k’o Kiklop. Mrtav nije al’ mrtvosan jeste.

Vidim ja pro’po doček, ja od naparfemisane dobila izgled pokisle kokoške, tonu mi i lađe i splavovi, slamke nigde nema, dođe Nova godina, kako dođe tako ode dalje, vidi kod nas vanredno stanje, ne zna se ko je bolestan a ko popišan.

Lečila ga petne’s dana, i svih tih petnae’s dana sam ga pritajeno mrzela što je bolestan, otpakovah Novu godinu tek negde krajem januara. Ponadah se da če iz nje da iskoče goli muškarci ono ništa.

I eto, ja sad bolesna, nit’ ima koga da me pipa, ni da mi igra oko stola, ništa.  Hazbend me leči esmesvoski – popij čaj, lezi, obuci se, svuci se, izmeri temperaturu, ništa da mi otpeva da se osećam k’o pažena žena.

Mogu samo da kukam i okajavam grehe što mi svašta padalo na pamet onda kad ljubimac nije znao gde je.