Lajava, al’ što ima dušu…

Danas je moj mili muž išao u 11 sati po pasoš. Nije bio gotov. Ja pakovala milu mi ćerku ljubimicu, zvocala da nešto ne zaboravi i večeras mi je javila da je zaboravila gornji deo pižame. Kako je uspela da spakuje donji a gornji nije, još razmišljam.

U 13 sati sam ja otišla po pasoš. U 14 i 30 sam stigla na red, smrznuta i besna i saznala da još nije gotov al’ da će biti uskoro. Pila kafu u obližnjem kafančetu sa švercerima, autoprevoznicima i nekim babama. Ja sedim u Beogradu, babe putuju, tako to valjda ide. Putovaću kad ljubimici dosadi. Svi smo pored šoljice kafe držali papir sa brojem k’o na audiciji za zvezde Granda.

Odbila sam milion poziva moje sestre jer da sam se javila i progovorila ne bismo govorile narednih deset godina.

Pasoš je bio gotov u 15 i neki minut. Neviziran! Došlo mi da se ubijem kad sam shvatila da me čeka ispiranje mozga.

Popodne sam napravila tonu nekih salata, tortu, baklavu i dve vrste kolača, sarmu i slane štapiće al’ ne u obliku štapića nego u obliku zvezda, meseca i zvončića. Goste nemamo, doći će tek za Božić al’ ljubimac misli da Nova godina neće da dodje ako ne bude imalo da se jede i da se baci. Ispeglala tonu veša. Dva’es’osmi put usisala. Ljubimac me moralno podržavao. Kidao mi živce sa daljinskim upravljačem, bila sam u dilemi koga da izbacim kroz prozor, njega il’ daljinski. Sve sam videla po dva minuta, od vesti do imitacije nekog seksa. Tu sam mu rekla ako čujem da još neka zakuka da ću da ga ubijem. Ja, bre, ne kukam kad radim one stvari. Uživaju, kaže ljubimac. Ma kako da ne, isto k’o i ja u peglanju.

Kuća mi kičerajski blješti u trista osam miliona lampiona. Slikah al’ kabla da prebacim slike nema. Ako ga sutra izbunarim postaviću slike da vidite kakva je to kičerica al’ volim, šta ću. Cele godine vodim računa da mi se tašna slaže uz cipele, lak za nokte uz boju očiju a gaće uz dupe, mogu, vala, za Novu godinu da dam duši oduška.

Otac javio da su sarma, torta, ruska salata i još neke gluposti koje sam pravila prošle noći srećno i neoštećeno stigli do njega. Snaja javila da ide da čeka Novu godinu kod njega pa sam ja ispizdela što spremah sve to kad je mogla i ona. Zahvalila se što sam oko Svetog Nikole tati oprala sve što je zasrao od mog poslednjeg odlaska inače bi ona morala sve to.

Sad je 2 sata i 11 minuta iza ponoći i ako mi verujete nisam baš najsigurnija kako se zovem.

Bez obzira na to, želim da vam se zahvalim što ste u ovoj godini mog bračnog prilagodjavanja bili deo mog života, što ste čitali ono što pišem i što ste mi pruzili zadovoljstvo da ja čitam ono što vi pišete.

Ovde danas ima po malo od:

radosti,

tuge,

smeha,

plača,

pesme,

namrštenosti,

raspoloženja,

zlovolje,

sunca,

snega,

kiše,

očaranosti,

razočaranosti,

prijateljskih zagrljaja,

ljubavnih zagrljaja,

okrenutih ledja,

osećaja nedoživljene sreće,

pomalo ljubomore,

toplih pogleda,

zvezdanog neba,

samopouzdanja,

vere,

nade i

ljubavi…

Želim vam u idućoj godini koja će, evo, dok trepnemo, od svega po malo.

I, naravno, želim vam da sve što vam se desi i lepo i ružno, proživite sa puno snage.

To će značiti da ste živi, da dišete, da ste zaslužili po malo  od svega onoga što čini život svih nas i da ste dostojni svog života.

Lepo mislite jer ako je istina da se sve u životu vraća svaka lepa misao će vam se stostruko vratiti.

Živi i zdravi bili onima koje volite a oni vama bili još zdraviji.

Danas, evo moje kičerice, malo mutno jerbo gajtana nema pa ovo uradjeno spravom koju ću najverovatnije u ponoć da zavrljačim kroz prozor kad počnu da mi stižu poruke u desetercu.