Mahlat, draga, skokni čas!

Probudi me poruka jutros u tri i po minuta do sedam a ja legla u 3.…

Situacija – posedovanje mobilnog telefona podrazumeva da ne možeš da piškiš, kakiš, tuširaš se, ništa! Ne javiš li se kad sprava počne da zvoni odmah dobijaš poruku neverovatne sadržine – Što se ne javljaš?, a odmah potom te zovu na fiksni da te pitaju to isto. Preporuka za poboljšanje situacije – fiziološke, higijenske i ine potrebe obavljati sa mobilnim telefonom koji vam kao klepetuša visi oko vrata. Da l’ je pristojno u tim trenucima razgovarati nije mi još niko objasnio, znam samo da je stresno.

Moja situacija je sledeća – ne javljam se na brojeve kojih nema u mom imeniku. Al’ kao što rekoh kako se dočepaju mog mobilnog broja tako isto se nekim tajnim, meni nepoznatim, kanalima dočepaju i fiksnog. Kad zazvoni fiksni (odmah posle mobilnog) ja istog trenutka postajem pantomimičar tj. i rukama i nogama ljubimcu i ljubimici pokazujem: nisam-tu-ni-za-koga-kažete-li-da-jesam-skidam-glave!!! Posle par meseci sam konačno shvatila – il’ njih dvoje ne znaju tu igru il’ ja nisam nikakav pantomimičar, nešto jeste. Uglavnom znam da bi nekom drugom vrlo lako objasnila bilo šta al’ njima ne umem. Kako god, ko god je rešio dobiće me. Da me pita kako sam, neće. Ja uglavnom dobijam zadatke koji isključivo mogu da se reše u Beogradu i koje isključivo mogu da rešim ja.

Skakućući. Mislim, uvek mi kažu: Skokni čas!

Pre par meseci – zove drugarica da momku njene ćerke odnesem papuče na VMA!!!

Ja sva sluđena pitam: Kom bre momku i koje papuče? Dobila sam objašnjenje od Kosovskog boja. Skraćena verzija je – momak vojnik, operisano mu slepo crevo, papuče mogu da budu bilo koje, najbolje one za plažu, boja nebitna. Ni devojci a ni milim mu roditeljima se ne isplati da dolaze samo zbog papuča. Zaključim da meni treba najviše da je stalo da on ne nazebe tako postoperativno, pitam za ime, buduća mu tašta zna samo nadimak.

Papuče isporučene. Prethodno kupljene. Boje se ne sećam.

Kako izgleda isporučiti nekome na VMA papuče kome samo znaš nadimak i da ima ožiljak od operacije slepog creva ne znam da l’ možete da zamislite. Isto ko u Donjoj Babušnici gde se svi poznaju i gde postoji samo jedna raskrsnica bez semafora.

Uglavnom, skoknula sam.

Prošle zime nekako baš u ovo vreme – čekala sam ispred nemačke ambasade viziran pasoš za sina svoje sestre. Minus 200, ja bogtepitakoja u redu. Dobila sam osam flajera tipa ’’Milo reisen’’, Kiki reisen’’… – sve sigurno i udobno, autobusi polaze sredom i subotom, uglavnom iz Leskovca i svaki ima bar, WC, TV, klimu, ako nekom ustreba da znate. Pasoš sam dobila kad je već počela da mi raste brada. Bez vize al’ sa propratnim pismom da će razmotriti njegov slučaj. Dva dana sam bila podvrgnuta unakrsnom ispitivanju i utvrđivanju: da l’ ti Nemci znaju koji su debili kad jednom petnaestogodišnjem detetu nisu dali vizu, što mu nisu dali, što nisam pitala, šta su mi rekli, kako je izgledala ta…ta…ta što mi je dala neviziran pasoš i sve u tom stilu. Osećala sam se potpuno nesposobnom, bezvrednom i krivom. I takva i jesam kad nisam uspela da se dočepam jednog viziranog pasoša za jedno obično dete a svi prevaranti, šverceri i slični jesu.

Letos – vrhunac. Uputstvo je bilo da odem na određenu raskrsnicu i sačekam zeleni auto nepoznatih registarskih oznaka. Pitah za marku, i ona nepoznata, rečeno mi je da je limuzina. Vozi je visok crnomanjast muškarac. Predaće mi kovertu po koju će moja kuma doći kad stigne.

Sad možete da zamislite mene koja stoji na raskrsnici dok pored nje prolazi milion vozila, svako treće zeleno. Limuzine nigde – meni su sve automobili. Pokušavam da prepoznam visokog, crnog i manjastog – ništa. U automobilima svi iste visine, ja poćorava, dok prepoznam boju kose automobil već prohujao vijoreći mi ruse kose. Stajala sam tako jedno četrespet minuta k’o ona na auto putu što stopira a niko neće da je poveze. Na kraju prepoznade taj visok crnomanjast mene i predade mi tu kovertu uz ono ’’Ovo ću reći samo jednom i nikad više!’’

Kad sam otplakala svoju redovnu turu nemoći i sveprisutnih ludaka u svom životu rešila sam da:

–       se upišem na kurs pantomime;

–       mobilni bacim kroz prozor ako da bog da ne preživi;

–       tajno čupam kablove fiksnog telefona;

I rešila sam da ako se slučajno javim a sa druge strane bude opet neko sa nekim suludim Skokni-čas zahtevom, kažem, mrtva ’ladna – Nije tu!

Ako me pitaju jesam li luda opet ću mrtva ’ladna da kažem – Jesam!

Krajnje je vreme.

Možda ste čitali ovaj moj post. Ne bi mi pao na pamet da me jutros ne probudi ta poruka.

Sestra se smrzla isped nemačke ambasade i više joj se ne isplati da se smrzava. Evo, čekam je da dodje da mi preda broj da se ja smrzavam. I cupkam u mestu. A Nova godina samo što nije.

Tako mi i treba kad lepo nisam pobacala telefone.

Stvarno da pobesniš…

Jebemtitelefondatijebemtelefonikogaizmisli! Naročito mobilni!