Lep život kume!

Udarila me ova jesen u glavu taman k’o da je proleće al’ ja tako proradim u jesen, sve naopako.

Prvo zaljubila sam se, malo platonski u ove dve žene a malo onako konkretno. Ne u njih.

E, te dve žene su me podsetile danas, nacrtale se obe, kako je život lep, pa htedoh nešto da prozborim o onom periodu kad sam bila mlada i glupa i ovom kad sam malo starija i pametna. Doduše, ja sam i onda mislila da sam pametna nego mi osporavali, sve trčali za mnom i vikali, polako, bre, gde si zapela, nemoj glavom kroz zid, ovo je bolje treba ovako, treba onako, da si pametan poludeo bi, ovakva si, onakva si, dok nisu videli kol’ko sam bandoglava i digli ruke od mene i rekli – jeb’ se kako znaš. To sve neki koji nisu imali pravo da me vaspitavaju.

Ja rekla – jeb’te se i vi, na taj vaš pametniji način i, prodisala. Punim plućima, k’o ono kad se takmičiš ko će više da izdrži pod vodom, to jest, ko će pre da se udavi, pa u poslednjem trenutku isplivaš.

E, neki koji nikad ne isplivaju, pardon neke, to je karakteristično za žene, umele su da mi kažu – E, da su mi te godine a ova pamet… ja sve prvo kapirala kako žene čim udju u neke godine pate što nisu davale više nego što jesu i kako to ukapiraju negde pred smrt i da seks ima naviše veze sa pameću i da dok ukapiraš šta treba, prodje voz. A ti stojiš i čekaš. Posle sam ukapirala da sve to nema veze sa seksom nego sa životom i ako kreneš u mladosti da budeš glup teška posla da ćeš da se opametiš. I danas kad čujem da neka kaže – E, da su mi… lepo mi dodje da joj kažem – Na, evo ti, da vidim šta ćeš da uradiš! Povremeno sam bila prestravljena da posle mladosti nema života, kaki život, posle imaš preča posla nego da živiš.

E, ja, ovaka kak’a sam, rano ukapirala da se živi uvek, i kad si mlad i kad si malo stariji i kad si najstariji, i da mladost nikako nije rezervisana za život jerbo u mladosti i ne živiš kako ti ‘oćeš nego kako drugi lupaju pesnicom o sto i arlauču – Dok moj ‘leba jedeš ima da bude kako ja kažem; Ja sam te rodio ja ću i da ti sudim; Nemoj da me obrukaš; Nemoj da jedeš, nemoj da sereš, nemoj da piješ, nemoj da pušiš, pazi s kime spavaš, nemoj ništa dok mi ne pocrkamo, posle se brukaj kako ‘oćeš. Kad god sam ovo rekla meni rekli da sam šašava i da u životu stalno i uvek i neprekidno moraš da misliš na one druge a za tebe šta ostane.

Sva sreća ja imala pametnu majku pa ona samo trčkala za mnom i gurkala me, i kad sam tonula ona me ko delfin gurala ka površini, davala mi veštačko disanje, kod nje nisi mogo ni da patiš, ni da plačeš, ni da budeš nesrećno zaljubljen, moraš da živiš i kad nećeš. Njeno bilo – Nemoj sutra da te pita starost gde ti bila mladost, nema da se prede crna vuna nego marš, zašta sam te rodila! Da je čovek hteo da se ubije pored nje nije im’o prostora. Sve pravila neku ogradu oko mene od ostatka sveta, i govorila – ko ih jebe, ti si moja, svet je tvoj, to, bre, sve ludaci, živi, živi, sva sam bila sludjena što i ostali ne žive nego čekaju da porastu i dok oni što treskaju rukom o sto ne ukapiraju da od ta posla nema ništa. Ceo svet pričao jedno ona drugo. Naterala me da stignem tamo gde mi na pamet nije palo, da pročitam što sama ne bih nikad našla, vukljala me po belom svetu i to sve nešto u zimu, ne smem više ni da pišem, odma’ ću da se zarozam . Kod nje si samo u jednu stvar mogao onako iskreno da se zaljubiš – u život. Ako to uspeš sve ostalo dodje samo.

I, jebi ga, htedoh da napišem nešto o tome kako je zrelo doba lepše od mladosti, Punije. Kvalitetnije. Al’ se dohvatih majke, a kako rekoh, jesen je a u jesen moje emocije uvek budu negde na granici uzbune.

Ovde bila pauza s’ maminom pesmom, morala sam da otplačem.

Elem, ko misli da mu je život samo za njega a da mi, ovako malo podnaduli, na koje je gravitacija ostavila ozbiljne posledice nemamo rašta živeti, ‘tedo’ dve tri.

Jednom sam ovde dobila komentar da ne brinem, da mogu da uživam čak i ako se zaljubim u četrdesetoj. U je! Malo sam bila pometena pa evo – uživanje nije rezervisano za mlade godine već za zrele, mladost je samo uvertira, ako uopšte umeš da kreneš ka životu, kad prestaneš da se sekiraš što će te drugi osuditi zbog uživanja bilo koje vrste, da brineš da li ćeš obrukati mamu i tatu, najbolju drugaricu, kad sam možeš da odlučiš na šta ćeš potrošiti novac, kad sa svojim vremenom možeš da radiš šta god hoćeš a da ti neko ne govori da u tom trenutku treba da radiš nešto sasvim drugo. Uživanje počinje onog trenutka kad shvatiš da ti, i jedino ti, najbolje znaš šta je dobro za tebe taman da to ostalima bude najgora stvar na svetu. Uživanje je kad ne moraš da jedeš pasulj koji je skuvala mama nego jednostavno odeš u restoran i pijuckaš vino ne sekirajući se da će drugi videti kako si nacrvrckan. I možeš da se napiješ pa da tako pijan plačeš ili pevaš, zavisno od situacije. Kad možeš da odeš bilo gde a da ne moraš da opravdavaš taj svoj odlazak i obećavaš da ćeš se lepo provesti i biti dobar što nikako ne ide jedno sa drugim, il’ ćeš biti dobar il’ ćeš se lepo provesti. Kad prestaneš da se sekiraš šta drugi misle o tebi nego počneš da misliš da bi oni trebalo da se sekiraju šta ti misliš o njima.

Ulazeći u ozbiljne godine kad se od mene očekivalo da ‘’vežem maramu’’, prestanem da brijem noge i pustim brkove, ja sam prvo stidljivo a onda sve hrabrije počela da radim sve one stvari zbog kojih su mi neki ljudi okolo govorili da će svet da se sruši samo li se usudim.

Nije se srušio, zemlja se i dalje okreće u istom pravcu a ja se osećam bolje. Prestala sam da čuvam ’’prijatelje’’ zbog ’’godina koje su za nama’’ sve one kojima u tim isitm godinama nisam rekla šta zaista mislim o njima i o njihovom ’’prijateljstvu’’ koje bi se saplitalo na nasitnijim mogućim stvarima. Kako sam ih amputirala iz svog života tako su njihova mesta zauzimali neki drugi ljudi sa kojima nisam piškila u pesku, koje ne poznajem godinama ali koji vrede.

Prestala sam da ponavljam u sebi: kako im nije palo na pamet, kako ih nije sramota, kako su mogli, kud ide ovaj brod, jesam li budala, nemoguće, i još mali milion reči kad god sam bila zbunjena. Prestala sam da tražim objašnjenja i da pitam. Prestala sam da se opradavam i dajem odgovore na pitanja koja, u stvari, niko nije smeo da mi postavi.

Prestala sam nesebično da nudim sebe, štedim se. Prestala sam da krunišem one koji ne zaslužuju da budu ni dvorske lude. Prestala sam da kopam, zlatnih žica nikada nije bilo tamo gde sam očekivala.

Prestala sam da pronalazim, pišem i potpisujem opravdanja. Uglavnom pišem neopravdane.

I, naravno, još uvek se zaljubljujem. U lepo jutro, dobru pesmu, dobar stih, nečije nasmejano lice koje samo prohuji pored mene. U svoje trenutke. U novootkrivene ljude.

Ma, iskreno rečeno, uživam. Pijuckam koznakojukafu, pušimkoznakojucigaretu, probauljah kroz ovaj dan misleći na sve i svašta, da je neko mogao da mi udje u glavu precrk’o bi. I uopšte nemam grižu savesti.

Ko još nije u zrelim godinama i ne veruje, očas će to.

Lep život kume…