Mahlat, carice!

Dobijem taj mejl od PC  Press-a da je moj sajt ušao u top 50 sajtova u Sribiji za prošlu godinu. Obradujem se, obnarodujem da je moje sedenje i glumljenje Tetke još jednom zamijećeno, jelte, a sve zato što znam da je neko predložio Tetku, uparadim se i pođem u Skupštinu grada.

Izbezumim se pre nego što sam stigla jerbo je tamo u poseti bio neki uvažen gost pa su me oni što čuvaju zgradu od eventualnih ludaka preusmeravali, vraćali, skretali i svakome od njih sam objašnjavala gde sam pošla i da sam prilično normalna, kako god da izgledam, da od ’ladnog i vatrenog oružja imam samo štikle.

Stignem i silno se iznenadim saznanjem da nije Tetka ušla u top pedeset nego ovaj blog. Nije što mislim da moj blog nije zaslužio nego što pojma nisam imala da ga neko uopšte posmatra u ovom slučaju.

Kako god, to je drugo priznanje mom blogu, to jest meni, pa kako reče Tanja, konačno bih mogla da se predstavljam kao blogerka. Sa velikim B.

Pet blogova koji su proglašeni najboljima, sa Mooshemom na čelu, što se mene tiče zaslužuju mnogo više od ovog priznaja:

Dragan Varagić zato što zna o čemu priča

Minjina kuhinjica zato što je savršeno uklopila kuvanje i umetnost u formu bloga

Tango six zato što je Petar uspeo da ovaj blog bude relevantan, što se ozbiljno, tematski bavi njime

Tanja zato što je motivator, koliko to nekim ljudima znači možete pročitati kod nje na blogu

i naravno ja, zato što ja imam odličan blog, jelte, ko sumnja neka krene od početka.

Nego, nedavno sam se žalila Varagiću na šta mi je rekao da to napišem a to što nisam napisala nikako nije stizalo na red. To što nisam pisala je razlog što još nisam uspela da se obradujem ovom priznanju.

Ukratko…

Od nagrade za najbolji blog na Blog Openu 2011. do danas, evo više od godinu i nešto dana, doživela sam da me ljudi zaustavljaju na ulici, da negde dođu i kažu mi da su došli samo zbog mene, da mi kažu da obožavaju moj blog, dobijala sam mejlove od nekih sasvim nepoznatih ljudi o tome šta im moj blog znači.To isto sam doživela i na ovoj dodeli, da mi jedna žena kaže da obožava moj blog.

Za to isto vreme, nećete verovati koliko je ovaj blog bio bombardovan nepristojnim komentarima, uglavnom nevezanim za temu, a sigurno nećete verovati da su neki od njih od ljudi sa kojima sam „ulepo“ i „bogznakako“ nikako da provalim da li stvarno misle da je to nemoguće otkriti ili žele da znam, ili im fali nešto u glavi.

Ogovarao me ko je stigao i gde je stigao. Učili su me kako da se „odnosim“ uglavnom oni koji lupe pa jedva ostanu živi. Cimao me ko je stigao da delim, šerujem, podržim, da objavljujem njihove žalbe na državu, predsednika, poresku upravu, muža, ženu, ljubavnika, prvog komšiju i bol ispod leve plećke. Stvarali su klanove koji su tako vidljivi dok su mene optuživali da sam klanovski opredeljena. Ko je šta radio, ja se krstila, svim rukama koje imam, nijedna mi za pisanje nije ostala pa je to i dovelo do toga da sam manje postovala nego inače, prosto sam bila sluđena, pa da zamolim za ubuduće – ovaj blog i jeste to što jeste zato što ovde mislim ja, onako kako mislim, nije javno glasilo i ja zaista ne mogu da stanem iza svega. I neću da stanem iza svega.

Šta treba da rade oni koji imaju potrebu da se čuju rekla sam ovde, prosto rečeno, skoče u vodu i zaplivaju, odnosno otvore blog i počnu da pišu. Posle, naravno, mogu i da kritikuju nas. Mislim nas koji smo se „pretplatili na nagrade“.

Da ne ispadne da sam se uobrazila, ja ću i dalje deliti, podržavati i hvaliti ono što se meni sviđa i što smatram važnim.

Sad idem da pokušam da se radujem kao što treba.

Kolegama Blogerima  čestitam od sveg srca.

PC Press-u hvala, silno ste me iznenadili i počastvovali.

I kao kod svake dodele tipa Oskar –

hvala prijateljima, mojoj ćerki, mom mužu što me trpi, Cezaru što me šeta, svima vama koji se mi inspiracija, svima koji ste iskreni sa mnom,

onoj drugoj vrsti – gledajte i dalje moja posla ako nemate svoja.

A što sam carica u sledećem postu 😉