Majko, mama, majčice, mamice, mamili…

U Srbiji je uništeno bezbroj ženskih života, a sve zbog predrasuda pretkinja i lošeg vaspitanja, sve zbog toga što su žene učili da ne žive svoje živote nego živote svojih majki i baba (šta je nama falilo), da žive po pravilima ustanovljenim za vreme Turaka, more i pre Turaka i šta ti tu sad ima da mutiš bistru vodu jer ako ti menjaš pravila i oni oko tebe moraju da se menjaju.

Kad bih počela da nabrajam predrasude, ko zna kad bih završila, zato ću nabrojati samo one važne za ovaj post:

Ti si žensko! – posle ove zaključno imperativne rečenice više ništa ne treba reći. Ova rečenica je upozorenje, zabrana, sputavanje, postavljanje na svoje mesto, kao slaganje puzzli – može samo na jedno mesto, ni na jedno drugo ne može, ne uklapa se.

Svi su muškarci isti! – ovo je najveća moguća laž koju možete saopštiti ženskom detetu, obaška što je i ovo sputavajuće, šta sad kog đavola ima da „voliš“ jednog, drugog, ko zna kog, kad su svi isti. Muškarci nisu isti! Nisu isti ljudi, prijatelji, očevi, ljubavnici, ni u jednoj ulozi muškarci nisu isti. Oni mogu ličiti jedan na drugog samo ako se žena u svakoj vezi ponaša isto pa provocira isto ponašanje – recimo – ja sam princeza, ti si muško ti moraš ovo, ono, rekle mi, bre, majka i baba, pa vidi da nijedan nije blesav, e onda su slični.

Majke više vole sinove od ćerki! Budibogsnama! Ovo vuče korene iz ko zna koje praistorije kad su ćerke udavali čim se zadevojče, pa se majke nisu vezivale za ćerke, zašto bi kad je to ionako rođeno za tuđu kuću, a sin ostaje u kući, da se ognjište ne ugasi, da produži prezime koje nije njeno (ona se samo vodi na muža, kao i deca, kao i imanje, kao i u današnje vreme vikendica, automobil, račun u banci), da dovede neku koja će odmeniti staramajku.

Svekrve i snaje su ljuti, doživotni neprijatelji, a i posle toga.

Snaje i svekrve su možda nekada gajile netrpeljivost jedna prema drugoj, ako se vratite na pretposlednju predrasudu, sve je jasno. Sin bi doveo snajku u kuću, svi odahnuli, naročito svekrva, stigla zamena! Od snaje se očekivalo da prva ustane, još pre petlova i da petlovima viče psssst!, da pomuze krave, položi i konjima i svinjama i ovcama i kravama, spremi doručak, obuče i nahrani decu, usiri sir, zamesi hleb, pokloni se svekru, u muža gleda ko u boga i na kraju, kad zamre dan, poslednja legne, nakon što im svima poželi laku noć.

Naravno da je ispod oka gledala svekrvu koja je sklanjala zadnjicu kad god je mogla, tako je i njena svekrva a i naradila se, vala, i naravno da je svekrva snaju gledala ispod oka jer ova ništa nije umela tako dobro da uradi kao ona, pa je zvocala sinu – ona tvoja, ona tvoja, ona tvoja… I eto vam rođene navodne viševekovne mržnje.

I tu dolazimo do najvažnije predrasude kada je ovaj tekst u pitanju

Muškarci su edipovci! To samo rođenu majku može da voli i nijednu ženu više. Zaboravljaju da je majka jedno i voli se jednom ljubavlju, a žene nešto sasvim drugo i vole se sasvim drugačijom ljubavlju. I te dve ljubavi uopšte nisu za upoređivanje.

Pre par dana na Tviteru je osvanuo ovaj tvit:

Da vam ne pričam koliko je reakcija izazvao, toliko da se gospođa Lepa na kraju zaključala, da joj se ne bi repliciralo, jelte. Gospođa Lepa je jedna od onih koje, pretpostavljam, misle da kad nju počne da voli, treba da prestane da voli sve ostale pa i rođenu majku. U životu muškarca nema mesta za dve žene, makar druga bila majka.

Da rezimiramo:

Majka je majka koliko god godina da imate, zaslužuje posebno mesto u našim životima, rodila nas je, učila da hodamo, govorimo, vaspitavala nas, čak i kad pogrešno vaspitava, kao što sam pomenula gore, nije zbog toga što zlo misli nego zbog toga što ne ume bolje. Ona je neuporediva sa svim ostalim ženama u životu muškarca jer ona nije žena, ona je majka. Božanstvo svakog deteta, bilo ono muško ili žensko. Treba je zvati – majko, mama, majčice, mamice, mamili, kako god ko oseti, opet nevezano za godine, nije to sramota.

U današnje vreme retke su zajednice u kojima svekrva i snaja žive zajedno. Pa opet postoje one kojima smeta da on prečesto posećuje majku, prečesto je zove i brine o njenom zdravlju, koja ne čuva unučiće kao što to ume njena mama što joj, naravno, ne smeta da joj uvali decu na čuvanje kad god njena mama ne može, a ne može stalno, jelte i koje previše kritikuju one koje su rodile onog kojeg su izabrale da bude otac njenoj deci, koje su tog muškarca vaspitavale i podigle da bude ono što ona danas voli. Ako voli.

Mrzeti svekrvu samo zbog toga što nosi titulu svekrve je toliko nenormalno da nemam reči. Isto koliko je nenormalno stavljati sebe u ravan majke svog muža i meriti njegovu ljubav.

Najiskrenije žalim muškarce koji trpe taj nenormalni pritisak da bi trebalo manje pažnje da posvećuju majci. Jebote, ko danas to radi! Kad imaš ženu!

Zbog toga, muškarci, bežite od žena koje vam zvocaju za majku, kojima smeta što volite svoju majku i nazivate je mamom. Život će vam zagorčati. Bežite kad prvi put upita morate li bar sad – da joj odnesete lek, da je zovete, da odete kod nje na ručak, da je negde odvezete, svejedno šta.

I pitajte takve žene žele li da vam budu, supruge ili majke. Valjda će im biti jasno, mada ne garantujem.

Vi koji me odavno čitate, znate da ona koja je trebalo da mi bude svekrva to nije želela. Pre nego što je umrla, videle smo se samo jednom, došla je da me vidi kao osmo svetsko čudo i bio je to jedan razgovor koji je trajao više sati, između dve žene koje imaju toliko toga zajedničkog a što jedna od njih ne želi da prizna.

Imala sam milion razloga da je mrzim. A nisam je mrzela. Nisam je mrzela jer sam znala da sve što je rekla za mene nije govorila zbog mene nego zbog predrasuda. Ona me nije htela ne zbog mene nego zbog predrasuda.

Kad god odem u crkvu zapalim sveću za njenu predrasudama i pritiscima napaćenu dušu jer je rodila onog s kojim delim sto, krevet i život.

(Foto u zaglavlju: nostrofiglio.it)