Home / Život piše romane / Malo razmišljanje na temu – Život i kako ga steći

Malo razmišljanje na temu – Život i kako ga steći

Svako ima dva izbora – da od svog života napravi laku komediju sa elementima mjuzikla ili dramu sa naznakama skorodolazeće tragedije.

Kad deli uloge sebe može dodeliti jednu od glavnih ili se smestiti medju statiste. I u kukuruzu i u sopstvenom životu.

I evo nas kod režije. E, to u životu, nažalost, ne postoji iako postoje već prethodno precizno napisani scenariji.

Čak i kod snimanja filma scenario se menja u ’’hodu’’, prilagodjava se okolnostima, vremenskim prilikama i glumcima. Ponavljaju se scene, režiser histeriše, svako vuče na svoju stranu, pritisci skaču, kasnije u montaži mnogo toga otpadne, secka se, secka, i na kraju upakuje u smislenu priču. Film.

U životu nema puno prilika da se uzvikne – Kadar peti, petnaesti put… Ili, ako vidite da glavnom glumcu ne ide baš najbolje očigledno je da nešto treba promeniti u scenariju, prilagoditi ga. Sačekati bolju vremensku priliku, da grane sunce ili počne kiša, malo odmoriti, proanalizirati – Čekaj, bre, daj da vidimo gde nam škripi ova scena… Napraviti malu pauzu u radu.

Ko je pametan baciće scenario. I pustiti da se život odvija sam bez da ga mnogo davi i usmerava.

Svi koji ipak žele da prožive život precizno snimajući scenu po scenu, u odredjenim vremenskim uslovima i prilikama, treba da se manu klasičnog filma i snimaju monodramu. Ko ne ume da vodi dijalog valjda je dobar u monologu. Kad proceni da ’’pažljivo’’ izabrani glumci ipak ne odgovaraju ulogama treba sve da igra sam. Bez obzira da li će se to svideti nekome ili ne. Vaš život, vaše uloge, vaš film. Ko hoće da gleda neka gleda, ko neće neka izadje na pola. Prosto.

Još prostije, evo pitanja – Koju boju najviše volite? Svako će odgovoriti u sekundi sa vrlo preciznim objašnjenjem zašto baš tu. Ako ga pitate a zašto je odredjenu osobu izabrao za svog životnog saputnika tu već mora da se sačeka na odgovor. Niko nema pojma.

Ne znam ni ja. Pojma nemam šta je to bilo kad sam poželela da hodam naporedo sa ljubimcem, da udružim život, da mu poverim sebe i na jedan određen način preuzmem odgovornost za njega.

I onda smo, pre nego što smo ostvarili odluku obavili razgovor po savetu Duška Radovića – ’’Pre nego što se potpišete, prekrstite se, tih nekoliko dragocenih sekundi može vam pomoći…’’

Ispričala sam mu nešto što sam rekla retkima. Rekao je da svi imamo prošlost. Prepričala sam mu par svojih gluposti, nikad me nije osudio. Rekla sam mu da nikad ne sme da nas dovede u situaciju da prestanemo da budemo ljubavnici, šta god da se dešava, da nikad neću pristati da budem normalna, svakodnevna, pojava u njegovom životu kojoj nije potrebno zalivanje, nega i sunce. Da ću otići ako se to desi i da on, takodje, ima puno pravo da ode ako počnem da se saplićem o njega. Kad su svi počeli da ga napuštaju obećala sam da ću mu biti i sestra i majka i ljubavnica. Ponekad je strašno teško ali trudim se.

Pitala sam šta će biti ako ne budemo mogli da imamo dete. Ako nam bude suđeno imaćemo ga, odgovorio je, ako nije nećemo ga imati… Nije mi se svideo odgovor ali rekao je da on bira mene a ne redove i redoslede, moranja i pravila. To je jedino mesto gde nam je razgovor zaškripao, moja strašna dilema – imam li prava da ga ostavim bez deteta, njega koji kao i svako ima prava da ga ima. Ali šta ako zaista ne budem mogla a on za pet godina ipak shvati da želi… Usvojićemo ga, rekao je i ova priča se za tri naše zajedničke godine nikada nije promenila.

Najvažnija stvar oko koje smo se usaglašavali – ne očekujemo ništa jedno od drugog. Daje koliko ko ume i može. Ne merimo nemerljive stvari. Ne uporedjujemo svoje ’’teške’’ životne uloge. Ne umemo da čitamo misli, nećemo se ni truditi, ako mi se ne svidja reći ću, bolje nego da čekam da sam to shvati. I obratno. Nećemo jedno od drugog tražiti menjanje, ono – ’’ako me voliš ti ćeš… za moju ljubav ti ćeš…’’ Nećemo mučiti jedno drugo.

Ovo sam ja, ovo si ti. Ništa se tu ekstra neće menjati. Nemoj jednog dana jedno drugom da kažemo – ja sam mislio, ja sam očekivao, ti nisi ono što sam mislio da jesi, izneverila si me, prevarila si me… ja sam svoj život zamišljao/la drugačije. Nema toga. Ko SVOJ život zamišlja ne treba da ga deli. Neka ga zamišlja i dalje i neće biti greške, razočarenja, padova. Prosto da prostije ne može biti.

Ne pridržavamo se ovoga, naravno. Umemo da zaratimo bez nade da neko digne belu zastavu. Da uvredjeno oboje ćutimo sve dok ne zaboravimo šta ono beše dovelo do tolike uvredjenosti. Onda ljubimac arlaukne da prestanem da glumim princezu na zrnu graška a ja njemu da odmah krene da budi uspavanu lepoticu i kraljevstvo koje se uspavalo zbog nekog otrovnog vretena.

Kroz nekoliko strašnih svadja zaključili smo da smo za njih oboje krivi. Podjednako.

Samo sat vremena pre toga mislila sam da je stranac. I pitam ga – Imaš li i ti taj osećaj da sam stranac. Naravno da imam, otišao bih da te nikad više ne vidim… Uh, dobro je, normalan čovek.

To sam htela da kažem – zajednički život dozvoljava svakakva osećanja. Režije propadaju, scenariji se menjaju.

Ja sam zamišljala… ma da. Pa i on je zamišljao… Šta ćemo sa ta dva različita zamišljanja? Da nastavimo da zamišljamo, svako svoje, ili da udružimo ta zamišljanja, malo da zamišljamo njegovo pa malo moje, pa da vidimo kako se ko snalazi u tim zamišljanjima onog drugog. Jedan počne da se davi, onaj drugi ga ščepa za kosu, izvuče napolje i da mu veštačko disanje. Razne vrste tih veštačkih disanja postoje.

A opet garancije ne postoje. U tome je sva tajna. Nema garancija. Nema.

Je l’ vas neko razočarao. Zapitajte se čime vas je ono očarao i kako je neko ko vas je nekada očarao mogao tako silno da vas razočara. Jer, razočarenje je samo jedna vrsta unutrašnje ljutnje, zahtev za promenom, unutrašnje vrištanje. I lako, prelako, može da se prevazidje. Samo ako ne očekujemo od drugih ono što ni sami ne možemo.

Htedoh reći, ne može ničiji život da bude film a da u tom filmu ulogu glavnog glumca ima onaj drugi dok ja, mi, sedimo i čekamo koju će scenu taj neko da odigra, šta će danas da nam priredi pa zavisno od toga da plačemo ili se smejemo. Ma, ’ajde! To je nepoštovanje sebe.

Ali dobro, ima onih koji krenu u zajednički život sa predumišljajem – Evo ti mene i mog života da vidimo šta ćeš sa tim da uradiš… Sede i čekaju. A glumci se smenjuju. Scenografije ne odgovaraju… Scene se ponavljaju…

A život prolazi. U mimohodu.

Glumica iza mene (iz televizora) izgovara – Život tebi dobaci šansu…

Mahlat dodaje – Hvataj je, jebote!

Svi imamo sreće u životu.

Sem onih koji misle da su drugi srećniji od njih.

Ko je shvatio – shvatio je.

Ko nije nek računa da je Mahlat malo pametovala u sredu uveče dok ispraća virus.

Pročitajte i

Priča o mami koja mora dugo da živi

Adam i Jovana su moja sreća, tuga, radost, moja krivica.Ja sam im dala tu bolest i celog svog života se nadam da moja ljubav to može nekako da ispravi, pomogne, izleči.Nikada nisam ni pomislila da odustanem od njih.

18 komentara

  1. S

    Ja shvatila i po stoti put se divim kako umes neke stvari da kazes. Genije. 😀

  2. Napisala si ovo sa mnogo duse i emocija…divim ti se…kazes sve ono sto ja ne umem…a ponekad bi bas htela….
    Imala sam cudan dan, veceras smo plakali i smejali se sve u jednom satu…bili smo na jednom skupu….a onda je iznenada moja prijateljica ispricala svoju pricu:kako je rak, unistio pola njenog uha, ali ne i njen zivot… mnogi su bili u soku, ja sam sve znala!
    procitala sam tvoj tekst i ponovo zaplakala….tako malo nam je potrebno za srecu, samo malo…. divim vam se, oboje ste jedinstveni…
    poz

  3. Bez ocekivanja. To je za mene ultimatum. Niko nije kriv, boli me ponekad ta odraslost, volela bih da mogu da svalim odgovornost na nekog drugog, bilo koga. Ali znam da ne mogu i da imam srece, bas kao i svi,sto ti rece. Uhvatim coveka za ruku i koracamo ka istom cilju, to je vazno.

  4. Ovo je jedan od tvojih tekstova (a malo, malo pa naletim na takav) koji cu da prepisem (i uredno te potpisem, naravno! 🙂 ) u jednu od svojih sveski i citam uvek kad zaboravim da treba da podignem ruku i uzmem svoju sansu.

  5. Sve ovo što si napisala je jednostavan način da muškarac i žena budu srećni u zajedničkom životu. Drugačije ne može.

  6. n

    Lepo.
    Ti si srecna jedna sestra.

  7. Lepo napisano, medjutim mi ljudi smo jebeno komplikovani pa ako ne ide bolje da se razidjemo, ali znam neke koji nisu mogli ili hteli… i eto tragedije na ovaj ili onaj način.

  8. d

    Sve sto si napisala je sasvim tacno… a opet, sve sto ja eventualno mogu napisem o tome, vrlo lako moze da se pokaze skroz naopako.. Zato se ne odlucujem da zauzmem cvrst stav po zivotnim pitanjima koja resavam u hodu… Mozda, na kraju, u nekakvim memoarima. 😉

  9. Ko je pametan baciće scenario. I pustiti da se život odvija sam bez da ga mnogo davi i usmerava.

    A ja mislila da sam skroz blesava?

  10. Ko svoj život zamišlja, ne treba da ga deli, time je sve rečeno. Pitanje je samo koliko je ko spreman na iznenadjenja. Bolji i istinitiji post skoro nisam pročitala.

  11. Postoje emocije, kojima ne upravlja pamet, one donesu i odnesu srecu, radost, bez pitanja, podpitanja, glume, kod njih to ne postoji! Sve urade u trenu.
    Divim se svakome ko ume da prepozna trenutak, uhvati sansu i bude srecan, i cestitam mu na tome. Taj je mudar.
    A zivot, sam po sebi je improvizacija, sto glavnih uloga, sto rezisera, statista…
    Odlican post!

  12. d

    Kad Mahlat ne napise o seksu, svi se zamislimo! :mrgreen:

  13. D

    Srecan put virusu a tebi i ljubimcu jos sto srecnih godina, sa sve svadjama i razmimoilazenjima, mirenjima i dobrim sexom! Kad vec ti to nisi naglasila! Hvala ti na iskrenosti! 😉

  14. Pa mislim i ja, povremeno zaboravim 🙂

    Dudo, ne pominji sex, vidis kako mi lepo ide kad pisem o necem drugom.

    A i Drnch me pohvalio :mrgreen:

  15. …zajednički život dozvoljava svakakva osećanja. Režije propadaju, scenariji se menjaju.

    pa da kod mene ništa nije ispalo kako sam zamišljala, ali opet je nekako dobro ispalo, biće da sam usput naučila da odbacujem scenarija i da ne davim 😉

  16. ostala sam bez teksta na ovo 🙂 i idem sad sve fino jos jednom procitati 🙂 predobro

  17. Ima mnogo istine u celom tekstu. Samo se tolerancijom, slušanjem i onoga što se ne čuje, razgovorom i opraštanjem uspeva u zajedničkom životu, koji, kao što kažeš, nije film, nije unapred osmišljen i ponekada donosi scene koje ne očekujemo i na koje nismo spremni. E te su scene upravo izazov i test, za dvoje koji misle da se vole da saznaju da li se zaista vole.

Ostavite komentar