Mens sana in corpore sano, ili – zašto je važno bildovati i um i telo

Sedimo nas dve, pijuckamo kafu, ja se raspričala o nekoj knjizi koju trenutno čitam i primetim jednog trenutka da u stvari pričam sama sa sobom što uopšte nije pametno kad si u društvu.

Uopšte nemam koncentraciju za čitanje, kaže.  A nemam ni živaca za decu. Sve me nešto nervira. I nešto ni sa kim ne mogu, sve me mrzi.

Uuuu, kažem ja, to već sluti na neku bolest iznutra, a zašto ne poradiš malo na toj izgubljenoj koncentraciji i interesovanju za svet oko sebe.

Radi, odgovori ona, svakoga dana trči, sve je bolja. U tom trčanju. Ček, bre, zaustim ja, ne može to trčanjem, time možeš da se isprazniš, ojačaš, smršaš, preznojiš se, osetiš sladak fizički umor, ali trčeći teško da ćeš pronaći to što si izgubila.

Znaš kako, prekide me ona – U zdravom telu, zdrav duh – osmehnu se i prekrsti svoje duge noge (dva puta su joj duže od mojih, majke mi). Odmerim je, ona lepa, zgodna, prkosi godinama, ali sama sebi je iznutra ružna i to će jednog trenutka da izbije na površinu, nema sile da neće. I može se desiti da to svoje unutrašnje zadovoljstvo neće moći da zauzda pa makar trčala dan noć.

Da vam ne detaljišem ceo razgovor, nije lepo, ovo je suština. S tom suštinom, ja prekrstim one moje kraće noge, pogledam sebe u staklu i doživim ono što doživljavam kad pogledam sebe u ogledalu – leleee, ko je ova tetka, do juče joj bile duže noge,  i svašta joj bilo čvršće i zategnutije a sad nešto sve klizi na dole, pa se trgnem, pogledam ponovo, koncentrišem se na samu sebe, namignem si u onom staklu i pomislim – što sam leeepaaa! Iznutra, jelte.

Jer, iako se svakodnevno nerviram zbog sitnica koje život znače, ono – razbila čašu, zagoreo mi ručak, nije mi naraslo testo a računi rastu li rastu, one prave stvari me ne nerviraju, koncentracija mi je uvek tu, na dohvat ruke, misli mi bistre a za ćerku i muža imam živaca kao da sam plaćeni psiholog. O tome da me ništa ne mrzi da ne govorim, čak i onda kad me mrzi, jer vremena da me nešto mrzi nemam.

Pa mi se tu u misli umeša jedna što se ubija kad god nešto nije po njenoj volji. Pada kiša – ubiće se. Lepo joj dođe da se ubije jer je muž nervira, svekrva još više, dete je ne sluša, nema vremena ni za šta, što je bila luda pa se udala, uvek ima neki razlog. I tako godinama, muči mene a nikako sebi muke da prekrati. I svaki put joj kažem – Evo, majke mi,  i ja bih se ubila samo nemam vremena, ti si, bre, skroz zaludna. Ona prekine pa nastavi kad zaboravi da mi je već milion puta rekla kako će se ubiti.

Nego, kad sam se rastala sa onom što je sve mrzi i nervira al’ trči zbog zdravog duha i oterala iz misli ovu što se ubija na rate, sedim ovde i stvarno mislim o sebi kako sam mnogo lepa iznutra, nije da ne bih volela da izgledam kao pre deset godina, ali mi je drago što je tih deset godina ostavilo traga na mom telu a nije na psihi. Još se ne izdirem na mlađe od sebe, još nisam ljubomorna na njih, nisam skratila suknju i produbila dekolte, dobro, ponekad pričam sa televizorom, ali još toiliko toga planiram da naučim, interesuje me i gde đavo spava i šta bog radi u slobodno vreme,  sve u svemu – dobro sam. Opet iznutra, jelte.

Do pre dve godine, dok njegovo veličanstvo Cezar, moj najbolji drug i pratilac svuda gde mom mužu na pamet ne pada (sećate se da sam pisala o tome da sam pomišljala da se razvedem samo zato što moj muž nije hteo da me podržava u nekim fizičkim aktivnostima), budila sam se ukočena, s bolovima u zglobovima, jedno tri sata mi je trebalo da „proradim“. I bila sam očajna, majke mi, bila sam svesna toga koliko mi je potrebna neka fizička aktivnost, ali sam sve mislila – večeras ću, pa ujutru ću, pa od ponedeljka, pa od prvog, pa od Nove godine, pa nikad, a sve me i dalje bolelo.

Onda je stigao Cezar, a pošto on mora da zadovolji svoje dnevne potrebe, nas dvoje najmanje tri puta dnevno imamo turu – Fifi, uspori, dušu ću da ispustim. Samo što ja onda ne ličim na damu sa plavim šeširom nego na zajapurenu ženu koja ili nekoga juri ili od nekoga beži, teško da oni oko mene mogu da provale šta mi je. Kako god, od kako trčim za njim, prestale da me bole kosti a budim se ko vojnik, majke mi, skačem iz kreveta i odmah sam spremna da marširam. Imam malo više kondicije, i bolje se fizički osećam.

I tako, svakodnevno trčkajući za njim, upalo mi je u oči koliko je onih koji trče, brzo hodaju, vežbaju naotvorenom. Izrazim svoje oduševljenje, kad kaže mi jedan čovek – Tako je  sa sirotinjom, nema para za letovanje, zimovanje, pozorište, restorane, šta će ljudi nego da trče. Zamislim se malo, onda bismo mi Srbi trebalo da pobeđujemo u svim olimpijskim disciplinama, nema to pojma, ipak je došlo do male promene svesti, ljudi su postali svesni toga koliko sede, što u kancelarijama, što ispred monitora ili televizora, da će im atrofirati svi mišići ne budu li se malo pokrenuli.

Ako kao i ja „visite“ na društvnenim mrežama, sigurno vidite koliko je pisanja, komentaa i saveta o zdravom načinu života i važnosti fizičke aktivnosti, možda ne baš o tome da morate da idete u teretane, na pilates, aerobik, da trčite, ali svakako o tome da je dobro kretati se što više. Jer uz kretanje i uz zdrav način ishrane, o čemu se takođe nikada više nije govorilo nego u zadnje vreme, imaćete zdravo telo. A telo nam je „držač“ za um, duh i život. I sigurno, kao ja, osetite grižu savesti što ste sebe prikovali za stolicu.

Pa mi se opet natovrze na misli ona moja sa onim – U zdravom telu zdrav duh. Ono što je rekao  Junije koji nije baš tako rekao, nego da čovek treba da teži zdravlju tela i zdravlju duha. Mislio je, pretpostavljam, da je hrana za telo jedno, a hrana za um drugo i da su obe hrane i oba ta naša dela važni kako bismo bili zadovoljni, no mi skratili i preradili za modernu upotrebu – trči i neće te ništa boleti, ni fizički ni psihički.

Elem, ja sam godinama više bildovala svoj um nego telo, zbog čega se osećam tako kao prelepotica iznutra, a pored ogledala protrčavam kao da će da me napadne. Imam ja onu moju Tetku. Nju sam stvorila da mi bude posao pošto do posla kod nekog drugog ne mogu da dođem. Da nisam, mogla sam sad da razmišljam kako najbezbolnije da se ubijem ili pobegnem od onih koji me nerviraju. A zbog nje često i mnogo čitam tekstove namenjene ženama. Da vidim kako to drugi rade.

Drugi savetuju da – namažete nokte, pijete šejkove za ravan stomak, pazite šta pričate mužu da ga ne ubijete u pojam, isprobate nove poze u seksu i dostignete neslućene visine sreće, arlauknete – I ja, bre, imam dušu, pobegnete od muža i dece sa drugaricom na neko ludo, nezaboravno letovanje, zategnete sve što moderna hirurgija može da zategne, pazite kako spavate, šta jedete, da odete u šoping ako osetite da ste malo depresivni, sve u svemu vrte u krug milion istih, besmislenih tema. Nisu baš besmislene ali ih usavršiše do besmisla – da stalno bežite od suštine. Trčeći.

Pretpostavljam da slično savetuju muškarce, samo bez ovog mazanja noktiju, ali ne čitam.

Ja, kako sam i rešila, besmislom nemam vremena da se bavim pa vrtim svoje teme – družite se, volite, slušajte muziku, krećite se, posvetite se svojoj porodici, radite sa svojom decom, čitajte, pevajte, gajite porodičnu toplinu, cveće, aman, život nije moda, život je vekovima vrlo sličan a odvija se iznutra a ne spolja. Može ceo svet da se divi vašoj zategnutoj guzi, ali ako vas ta zategnutost nije usrećila, džaba. Pronađite se u ovom vremenu krize, ne možete na Sejšele, ali zato možete mentalno gde god vam duša ište, samo ako umete. Radite šta god, skupljajte salvete, markice, i kroz to može svašta da se nauči, šijte, pletite, deljite drvo…

Znači, drugovi i drugarice, možete proliti litre i litre znoja, ali to vašem umu, duhu, razvoju neće baš da pomogne. I nakon što prolijete te litre znoja, morate se pozabaviti hranom za dušu.

I uporno se o tome ne govori, ni približno isto koliko o važnosti fizičkog zdravlja.

Ako ste od onih koji se po povratku sa trčanja, iz teretane, sa aerobika, nakon što ste pojeli vitaminsku salatu i popili antioksidantni čaj osećate prazno, nezadovoljno, nesrećno, nešto vam značajno nedostaje, vreme je da poradite na toj rupi koju imate u sebi.

Rešenja su uvek na dohvat ruke, samo ako ne preskačete problem, ili rupu i mislite da će vremenom sve to samo od sebe. Neće. Rupe inače imaju naviku da se šire, naročito one u nama. Ako ne krenemo da ih „krpimo“.

Ako vam je važno ono što predstavljate svetu, ono sa čim živite, ono iznutra, što svet obično ne vidi, mora da vam bude isto toliko važno.

Da biste bili orniji, zadovoljniji, mirniji, raspoloženiji za one koje vaše unutrašnje nezadovoljstvo čini sličnima vama. I da biste bili lepi.

Zato vam srdačno preporučujem, stanite ispred ogledala, zadovoljno pogledajte  koliko su vam se butine i guza zategli, ne šizite što vam je otpala trepavica, zagledajte se u oči sebe u ogledaju i pitajte tu istu sebe – kako si? Uravnotežite vežbe za duh i telo. Bildujte i zatežite i jedno i drugo. Inače ima ko ona gore da razmišljate o onome o čemu jedan umno i fizički zdrav čovek nikada ne razmišlja.

Ovaj tekst je deo akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria.