Home / Mislim, dakle postojim / Miriše na život i tera da se živi

Miriše na život i tera da se živi

U vezi sa tragedijom koja se desila.

Ne razumem i kao roditelj ne mogu da razumem, samo razumem da se u toj glavi dešavalo nešto strašno, svima nama nepoznato. Zato ne treba da se ponašamo kao da znamo zbog čega se to desilo. Nemamo pojma.

Ovo je post o tome. O nemanju pojma.

Suicidno ponašanje ni samoj medicini nije potpuno razumljivo i ima svoju šifru u dijagnostici. Ono što medicina sigurno zna, prosto rečeno, je da je nečija duša, pre tog čina, dugo patila… Onda čovek reši da tako završi sa patnjom. Ponekad može biti akutno – čovek se ubije tek tako, zato što ne ume da reši problem.

Samoubistvo – čin koji je istovremeno kukavičluk i velika hrabrost.

Posle gomile komentara…

Verujte mi, imala sam milion razloga da se ubijem. I najverovatnije da bih, samo nisam imala vremena, morala sam da rešavam probleme.

U ovoj zemlji živi bar milion ljudi koji svakodnevno imaju razlog da se ubiju. I ne ubijaju se, ili ni oni nemaju vremena, ili su kukavice, ko bi ga znao.

Ljudi se ubijaju u čitavom svetu. U Americi je broj osoba koje godišnje dignu ruku na sebe što se završi fatalno, veći nego broj osoba koje stradaju od tuđe ruke, budu ubijeni.

U našem narodu postoji izreka – Jedva čekam da umrem, slatko dušu da odmorim. I samoubistvo posmatrajte tako, da je neko želeo da odmori dušu.

U vezi postavljenih dijagnoza da je za ovu tragediju kriva država, vojska, loši uslovi života…

Pored nas svakodnevno prolaze ljudi koji imaju užasne probleme i od njih okrećemo glavu. Ne možemo da im pomognemo a ne bismo ni da se mešamo previše. Znate ono kad čujete da se u nekoj porodici desila tragedija pa pročitate kako je ceo komšiluk znao da ta porodica ima dugogodišnje probleme zbog alkoholizma, bolesti, nemaštine, neslaganja… Da li ste ikada pozvali miliciju kad iz njihovog stana čujete buku? Zašto biste se mešali, jel da? I sami imate probleme pa vas niko ne pita…

Mi svakodnevno imamo mogućnost da nešto promenimo u ovoj zemlji i ne radimo ništa jer se plašimo za sopstvenu zadnjicu, jer nećemo da talasamo, jer ko zna… dopišite šta god želite, ono zbog čega nikada ne dižete glas iako vam se od toga diže kosa na glavi.

Kriva je država…

E, dragi moji, ova država kao i sve ostale države na svetu nije centar za socijalni rad. Socijalnim problemima se bave određene institucije. Uz najbolju volju, čak i da želi da bude socijalna ustanova, ova zemlja za to nema uslove. Posmatrajte to ovako – odete kod roditelja i zatražite 100 000 eura da kupite stan, a oni vam kažu nema… Razumete li vi to „nema“, ili vam nije jasno kako vaši roditelji nemaju taj novac, a rodili su vas, valjda vas vole, majka mu stara… Kako nemaju, za šta su radili 40 godina… Bednici, kog su vas đavola rađali kad nemaju…

Ako imate razumevanja, posmatrajte tako i ovu državu, izmučenu raspadima, ratovima, propadanjima privrede, prodajama, pogrešnim politikama, tranzicijom, krizama.

Rekoh, ljudi se ubijaju svakodnevno. Na ovu tragediju smo obratili pažnju jer je deo te tragedije jedno nevino, dete. Dete koje su čekali 17 godina i koje su dobili tako što su „skromnu ušteđevinu dali za vantelesnu oplodnju“.

Ovo što se desilo, desilo se jer je tom čoveku nešto kvrcnulo u glavi.

A kome sve može da kvrcne u glavi? U ovoj zemlji, maćehi?

Meni. Redovna mesečna primanja u mojoj kući su manja nego što je ovaj čovek imao penziju. Ostalo krvavo zarađujemo. Živimo kao mađioničari da bismo koliko toliko živeli kvalitetno.

Bataljonu žena koje nemaju skromnu ušteđevinu da odu na veštačku oplodnju.

Bataljonu, i više od toga, roditelja čija deca ujutru gladna odlaze u školu, u pocepanim patikama.

Svi penzioneri sa onim penzijama koje više podsećaju na džeparac, od kojih prvo plate struju a onda jedu suv hleb. Ponekad ni to.

Svi ljudi koji još uvek žive u nekim kolektivnim centrima, ima toga, samo što ti centri nisu na Terazijama pa se ne vide.

Svi Srbi na barikadama. Srbi u enklavama na Kosovu, ako uopšte možete da zamislite kako izgleda živeti u enklavi.

Roditelji dece sa posebnim potrebama za koju je ova država obezbedila inkluziju a ne zna kako da je sprovede, mislim imamo tu inkulziju na papiru, ali pitajte nekoga od tih roditelja sa kakvim se problemima susreću.

I dalje…

Da li su svi ti ljudi, na čelu sa mnom, neosetljivi kreteni pa mogu da žive u ovoj zemlji?

Nisu.

Najlakše je sedeti i kukati. Čekati. Kriviti druge. Teško je boriti se.

Zato neću da okrivim ovu zemlju. Zbog svih onih koji imaju razlog a ne ubijaju se.

Čovek koji je ovo uradio imao je jedan jedini razlog da živi koji nije mogao da pobedi njegove probleme u glavi (ne kažem probleme jer mediji pišu da je imao psihičkih problema već što ih sigurno jeste imao kad je uradio ovo što jeste), a to je – dete.

Jer dete je, rekao je Duško Radović – ono što miriše na život i tera da se živi.

Ja tako mirišem život u ovom smradu koji me okružuje.

A mogu da sednem i da se prepustim problemima.

 

 

Pročitajte i

Telma i Luiz

Ti si, draga moja, IPAK, samo žena u svetu koji se organizovao i iskrojio prema muškarcima.I muškarci brane taj svet. Ništa čudno, odvajkad je poznato da svako brani zauzetu teritoriju, raznoraznim sredstvima, pa i onim najsramnijim, ko te pita. Nijedan rat ne bira sredstva pa ni rat polova. Ali to ni po jada.Jadno je što postoje horde žena koje brane taj muški svet. Od kojih je teško biti glasniji.Koje ne interesuje zbog čega su se borile od Klare Cetkin do danas, žene na svim kontinetnima, svih boja kože, svih godišta.

9 komentara

  1. J

    Svaka cast za realno sagledavanje surovosti zivota. Sto bi rekao moj otac, zivot je da se prezivljava! Dok ne kvrcne…

  2. G

    Ovo je razmisljanje istovetno sa mojim.. Nema objasnjenja, samo je tuzno, jako tuzno, pretuzno.. Vec dva dana sam pomerena iz lezista i razmisljam jos vise i o zivotu i o problemima i o onom „kvrcu“ u glavi koji natera na takav cin. Razmisljam u kratkim trenucima izmedju borbe za sopstvenu egzistenciju i resavanja sopstvenih problema.. Zivot je lep i sva ova nasa deca koja mirisu na zivot i sijaju kao sunce su dovoljan razlog da idemo dalje…

  3. S

    Meni je toliko žao tog dečačića da ne mogu da opišem rečima.. Srce mi se steglo, i gotovo! Za to nema opravdanja- ni neimaština, ni loš život, ni loše bilo šta… NEMA! N E M A!!!!
    Daj Bože samo da ga neko uzme, ko će ga voleti….

  4. M

    „Država…..nije centar za socijalni rad. Socijalnim problemima se bave određene institucije“
    A,majke ti, socijalne utsanove/institucije su privatna lica,nisu deo drzave?
    -Jedini krivac nerazvijenih socijalnih utsanova,socijalnog programa je drzava!!!
    Za telesnu oplodnju je podignut kredit a ne data “ skromna ustedjevina’….koji nesrenik nije bio u stanju da vraca…..neposredno pred izvrsenje ubistva mu je stiglo resenje o iseljenju iz stana……….
    DALEKO OD TOGA DA PODRZAVAM TO STO SU URADILI,VELIKI SAM PROTIVNIK…..ali :

    -Vidis onu trudnu devojku? Silovana je.Vidis onog decka sto radi domaci od juce?Upravo je ubedio druga da ne izvrsi samoubistvo.Pogledaj onog ruznog coveka sa oziljcima. Branio je nasu otadzbinu u ratu i bio povredjen.Vidis onog malog decaka koji place? Majka mu umire.Vidis onu debelu zenu?Ona je bolesna. NE SUDI…NE ZNAS TUDJI ZIVOT ! ! !

  5. Ne sudim. Uopšte, niti se usuđujem. Rekla sam šta mislim, imao je veliki motiv za život.

  6. M

    Izvini ali tako deluje…a za motiv se slazem,to treba da bude iznad svega!

  7. S

    Danima se pitam šta to može da natera čoveka da ubije svoje dete (jer on svakako nije razmišljao o tome da li će da preživi). Što ga ne ostavi kod babe, komšije, nekog? Mogu da razumem očaj, al’ ovo ne razumem. Nedobog nikom, tol’ko. 🙁

  8. Svaki komentar je suvišan. Dovoljno si rekla u postu. Ipak ja samoubice ne smatram hrabrima. Hrabrost je voditi ljutu borbu sa životom i ne očajavati u ovim vremenima očaja. Samoubistvo je samo bekstvo od problema i to u najesktermijem smislu te reči. Njalakše je izvršiti samoubistvo. To je samo jedan trenutak. Delić sekunde. Cap i gotovo. Kraj. Nema više. Mrak. Živeti, e to je hrabrost jer kroz sve te godine koje su prošle i koje će proći treba uvek naći dovoljno hrabrosti, volje, ljubavi, sreće, nade, mudrosti, snage, razloga a često sve izgleda tako mračno, tmurno, beznadežno, crno i bezizlazno…

    Ubistvo svog deteta. Kardinalni greh. Takvi ljudi i ne zaslužuju da žive.

Ostavite komentar