Moj kolektivni poraz i moja lična pobeda

Moj kolektivni poraz

Postoje neke zemlje na svetu u kojima dobijete šansu pre nego što od vas naprave čoveka bez budućnosti. A postoje i one druge. To je moj utisak o sinoćnjem Utisku.

U ovoj našoj zemlji je najbolje biti mlad, penzioner ili političar. Svi oni imaju imunitet. Neko zbog nedozrelosti, neko zbog prezrelosti a neko zbog toga što je, eto, političar. Mi izmedju možemo da gledamo i krstimo se.

I da čekamo šta će da bude. A dešava se takvom brzinom da nećemo dugo čekati.

Jednog dana će polovina onih koji su nam budućnost biti u zatvorima a druga polovina u neuropsihijatrijskim ustanovama. Ako nešto ne preduzmemo.

Moja lična pobeda

Devetnaest godina sam bila samohrana majka. Računam da više nisam samohrana od kako živim sa ljubimcem.

Pa hoću nešto da kažem o tih devetnaest godina.

Odrasla sam kad sam je rodila. Ne zbog toga što sam dobila ‘obavezu’ nego zato što sam tog trenutka počela drugačije da posmatram svet oko sebe, odjednom je postalo tako vidljivo kako ljudi bezglavo idu kroz život i koliko stvari rade zato što je takav red.

Bila sam optuživana da sam luda što se toliko posvećujem svom detetu jer mi sutra neće reći hvala i savetovana da iskoristim mladost dok je još imam. I uvek sam se razlikovala od onih žena koje su me okruživale po tome što sam živela iako sam imala dete, što nisam trčala da uhvatim malo daha dok me svakodnevni život pritiska i iznad svega u tome što mi ništa što sam radila sa svojim detetom nije bilo ni moranje, ni takotrebanje, ni teret, već samo jedno ogromno zadovoljstvo.

U predškolskom uzrastu sam je vodila na časove baleta kod nastavnice baleta koja je dva puta nedeljno dolazila iz Beograda u Kragujevac, grad koji nema baletsku školu. Gubila sam vreme, po drugima. Moja ćerka danas nema veze sa baletom ali pamti kako ih je ona učila da se devojčice ne mršte, ne žvaću žvaku i lepo hoda. Baletanke su obešene o klin.

Kad je krenula u prvi razred osnovne škole, vodeći je rekla sam – Nemoj slučajno da se desi da mi dodješ kući drhteći što si dobila lošu ocenu i slušajući okolo da ću te ubiti. Neću. Sve su ocene za djaka. Bila je odličan djak, padale su i trojke i jedinice, nikada nije došla sa pričom da je nepravedno ocenjena. Paralelno sa osnovnom školom išla je u muzičku školu. Godine, odvodjenja, dovodjenja, ponekad vremena toliko da se samo promeni torba. Izmedju muzičke gimnazije i gimnazije, odlučila se za ovu drugu. Danas i po notama pada prašina. Od profesorke klavira je naučila da trema ne postoji i da mora da veruje u sebe.

Nas dve smo neprekidno čitale, pisale, crtale. Na jednom konkursu je dobila prvu nagradu za crtež ‘Moja mama’ na kome mi se noge razilaze na dve strane sveta, nije bio baš idealan crtež ali je na tom konkursu bio jedini koji je nacrtalo dete, slikar, član komisije, je dobro izblatio sve roditelje koji su crtali umesto dece. Tad sam shvatila da postoje oni roditelji kojima je važno da proguraju svoje dete a ne da ga razvijaju.

Nikada joj nisam rekla – idi uči, uzmi knjigu. Negde na polovini osnovne škole sam joj rekla da sve što uradi u životu radi sebi a ne meni. Da neće mene obrukati niti razočarati, da će joj u životu biti onako kako radi i da ja taj njen put ne mogu da krčim, da uvek razmišlja o tome kako će se ujutru probuditi, ona sa samom sobom.

Ni jednu svoju slabost nisam sakrila pred njom niti glumila veliku, nedodirljivu mamu koja nije prošla sve ono što ona prolazi.

Jednom me je pitala sme li kad izadje da popije nešto alkoholno. Naravno, rekla sam, i izvela je na to alkoholno piće da vidimo kako će reagovati. Je l’ vam glupo ovo?

Svih tih devetnaest godina je trajalo ludilo u ovoj zemlji. Imala sam večeri kad sam odlazila u krevet pitajući se šta ću sutra jer ujutru nisam imala ni za hleb. Preživele smo ih. Imala sam i trenutke kad nisam znala šta ću sa novcem ali ovi prvi su bili strašni. Najvažnije je bilo objasniti da život dopušta da nekad nešto nemaš i da lažu svi oni koji se prave da uvek sve imaju, da su to samo slike. Nikada mi nije rekla da neko tamo ima nešto što ona nema jer je znala da postoje i oni koji nemaju ono što ona ima.

Nikada nisam išla okolo i hvalila je kao natprosečno, najlepše, najpametnije i bogomdano dete, uvek mi je bilo neprijatno kad drugi to rade sa svojom decom. Neukusno je i obično nema veze sa istinom.

Zovem je – Ljubavi.

Moja ćerka je jedina koja je sela u klupu sa Romom sa kojim niko nije hteo ni da priča. Jedina koja se u vrtiću igrala sa dečakom koji muca, bila sam beskrajno ponosna kad mi je vaspitačica ispričala kako je održala predavanje ostaloj deci – zamislite da vi mucate i da niko neće da se igra sa vama. Tome sam je učila – kad pomisliš da je neko manje vredan uvek sebe zamisli da si on, kako bi se osećala medju drugima.

Trenutak kad mi je bilo najteže… koji nema veze sa time kako sam je vaspitavala već sa poverenjem, sa onom pričom da ne treba da postoji ništa što ne sme da mi kaže, da joj ja nisam drugarica i da joj nikada neću biti, mrzim te priče – budite drugarica sa svojom ćerkom. Ja sam ti majka, tvoj tunel, tajno mesto, riznica tajni, razumevanje, šta god hoćeš. Ako razumete.

Veliki petak, moja ćerka i ja farbamo jaja i ona me ispituje o kontracepciji, opasnostima od abortusa, ja jednog trenutka kažem – šta ti je danas, o svemu tome smo pričale. Počinje da plače. Počinjem da se gušim. Ne, nije bila u drugom stanju, spavala je sa svojim dečkom. Izvela sam je na ručak da proslavimo a ja sam beskrajno bila zahvalna njenom dečku što je bio takav kakav je bio, pun razumevanja, pažljiv, što ona sa osmehom pokušava sve to da mi saopšti a da ne preskoči onu granicu gde sam ja njena mama.

Preplakala sam noć. Ne zbog toga što ona više nije nevina, gluposti, ne znam ni sama, što mi je rekla, što mi je verovala, što se oseća dobro, što je odrasla, zdrave pameti, što sam uspela.

Sutradan sam sve to ponovo otplakala sa svojom kumom koju je to tek čekalo pa joj je čestitala i ona kad smo obrisale suze.

Ovo je bio moj mali emotivni ispad.

Pisala sam o tome kako nikada nisam imala dečiji dodatak samo zbog toga što moja ćerka nosi očevo prezime a ja nisam imala presudu o razvodu, nisam mogla da dokažem da ne živim sa njim.

Moja ćerka je krenula na četvrtu godinu fakulteta koju još nije upisala jer je ove godine ponovo čeka borba za budžet, fakultetu nedostaje para.

Rasplinula sam se jer sam potpuno ganuta, potrešena, čitava noć mi je bila haos.

Htela sam da kažem, imala je moja ćerka sigurno mnogo trenutaka u kojima me je, da mi ne kaže, osudjivala što nije dobila ovo ili ono i kako je ona htela u trenutku sad i odmah. Kad joj, na primer, nisam dozvolila da ide kod profesionalnog šminkera zbog maturske večeri. Kad joj nisam dozvolila da pravi žurku punoletstva za 500 ljudi od kojih ni polovinu ne bi poznavala, to je tako trendovski, nego je dobila odobrenje za dvadeset petoro i večeru u restoranu, sa balonima, pisamcetom za svakog svog gosta o trenutku kad smo ih radjali, umesto rodjendanske torte na tri sprata malu srce tortu sa po jednom svećicom za svakog gosta, muzikom, kaže da je bilo nezaboravno. Ponekad je morala da čeka mesec dana da bih joj kupila patike. Kad nisam imala da joj dam dovoljno novca, onoliko koliko sam smatrala da joj treba, da bi negde otišla i da ne bi morala da se snalazi (čula sam ovo – ja mogu da ti dam toliko a ti se snadji) nije ni odlazila, nisam dozvoljavala.

Već mesecima pokušava da nadje neki posao i ne uspeva.

Živi u zemlji za koju kaže da je ‘’raspala’’.

Ima mnogo razloga da u ovom društvu bude nezadovoljna, da joj možda padne na pamet da nadje sponzora, da ukrade, prevari, ide nekom prečicom.

Za to sam se uvek osećala odgovornom i to smatram svojom ličnom pobedom.

Po mnogim stvarima koje smo zajedno radile je pala prašina. Sve su imale strašno veliku ulogu u tome da danas bude ovakva kakva jeste.

I učim je da se bori. I za sebe i za bolje društvo. Ali ne kamenicama i laktovima, ne šipkama i gazeći. Ako sad pomislite da je žensko i da je sve to lakše – niste u pravu. Odgajamo decu, razlikuju se samo polno, i žene mogu biti huligani, prestupnici, ubice, lopovi, sve isto kao muškarci.

Nemojte mi govoriti o beznadju mladih ljudi kao o opravdanju. Imale smo toliko beznadežnih trenutaka koje smo popunile zajedno.

Gde su roditelji dok im odrastaju deca?

Ako ne mogu da se sete ne smeju nikako da okrivljuju društvo za ono što rade njihova deca. Društvo smo stvorili mi.

Razmišljajte o tome.

Kad život negde zatvori vrata, bog negde otvori prozor. (Jevrejska)

Sunce uvek izlazi. I uvek dodje dan posle danas.

Ako sam vam pomalo haotična, stvarno sam strašno pogodjena onim što se desilo i prebacivanjem odgovornosti. Imam svoj lični ponos i ličnu pobedu koju kvari kolektivni poraz.

Meni je to strašno…