Home / Mislim, dakle postojim / Moja priča o dojenju (nema FOTO nema VIDEO)

Moja priča o dojenju (nema FOTO nema VIDEO)

Ustupljen prostor jer mislim da je važna tema

„Ima foto, ali ne dam. 🙂

Dojenje bi trebalo da bude najprirodnija stvar na svetu, ali često nije. Da bi se izbegle poteškoće moramo malo učiti, a ja to nisam uradila jer sam verovala u majku prirodu. Ovo je bio moj prvi problem.

Dakle, sve je počelo pre porođaja, ništa znala nisam. Sada ću malo o svim stresovima koji su me snašli. Približio se termin, 15 dana otvorena jedan centimetar. Prolazi termin, stanje nepromenjeno. Nakon ulaska u deveti mesec jednom nedeljno ide se na ctg, nakon proslaska termina svakog dana. A onda je, jednog dana, ctg bio katastrofalan. Bezdušno i strogo, uz mnogo histerije karakteristične za najpametnije na svetu, srpske zdravstvene radnike otimaju me od voljenog muža, uveliko uplakanu, bez trenutka da zastanem i objasnim mu šta je, da uteši on mene, da utešim ja njega, viču na mene da se brže presvlačim, na mene po prvi put u životu stokilašicu, a ruke se tresu, čarape se usekle u noge, neće da mrdnu, sline do brade, obnevidela od suza. Ček’ da stavim tačku, zaneh se. I odvukoše me u porodilište. Mene prvorotku metnuše u onaj boks, prikačiše na ctg da prate bebu, da odluče da li ću na hitan carski ili ne. Ležah tamo četiri sata, preplakah što od straha što zbog gledanja uživo porođaja žene iz boksa preko puta. Ona je samo povremeno mijaukala i relativno lako se porodila, ali sam je pošteno, živu i zdravu oplakala. Rekoše da nije dan D, smestiše me na odeljenje. Svakog dana, analiza krvne slike, ctg, sve u redu, bili su više nego korektni. Veče uoči porođaja, ne sećam se na šta sam se požalila zovnuše dežurnog specijalizanta, kaže nisi ti otvorena ni malo, koja je ovo budala rekla. Bar četiri budale pre njega. Jer kad tamo uđeš, nema ko ti ne zavrne spavaćicu. Uglavnom, istraživa on nešto, odoh na spavanje. Probudim se u 3, upiškila se, presvučem se, vratim u krevet. Osim što se nisam upiškila. Vodenjak ne puca kao u filmu! Probušio ga onaj što nije budala. Ujutru, što bi rekao Sava iz Kikinde, u pola šes’, požalim se sestri, dođe dežurna doktorka, pregleda me na UZ, malo mutna voda, sve ok, ideš gore. Krenem gore smirena, sve dok nisu uključili jaku indukciju. Pričala mi majka, imaš jake bolove, pa kunjaš, pa bolovi, pa kunjaš, pa bolovi pa se porodiš. Sa jakom indukcijom imaš samo bolove, pa bolove pa još bolova, nema kunjanja. Kaže babica tri i po prsta posle četiri i po sata. I tu joj rekoh zovite anesteziologa, ja nemam snage više od urlanja, (a fino sam pevala), inače umreh. Sažali se ona, anesteziolog se ne zove pre puna četiri centimetra.

Tu sam malo lepo odspavala. Porodih se nekako, nisam Georgina, doneše mališu, isti tatko, sve super. A onda mi je pozlilo. Bez vazduha, bez pritiska, vratiše me u život, otvorim oči njih desetoro, čak i tetkica tu. Hvala im. Posle dva sata, čeka me muž da me poljubi, taman da me izvedu, opet mi pozli. Šok soba, pritisak u redu, ekg u redu, dve doze krvi. Dešava se. Sutradan me odvedoše u sobu, tera me sestra da ustanem, ja malaksala. Pustiše muža da me vidi i podigne. Moju bebu ne donose, u izoleti, na kiseoniku. Još stresa. Druge žene doje, ja plačem. Njega ne donose, mene niko ne vodi tamo, sama ne mogu. Još su mi i zabranili, ako ne možeš da stojiš,  ne dolazi. Za to vreme pogađaš, adaptirano mleko. Dali su mi ga u ruke peti njegov dan, ej peti!

Okolo ide laktacijska sestra, štipa ženama grudi. Ne pipa, štipa, mali mozak boli, ona ne krije zadovoljstvo. Ako imaš sreće uhvati celu dojku pa kaže 30ml. To niko nije izmerio, ali ona jeste. Savetuju uobročavanje na tri sata. Dojena beba se ne uobročava, dojena beba se doji na svaki plač pa tek utvrđuješ što plače. Ja to nisam znala. Pustili me kući četiri dana pre njega, još jedan stres, porodični,  mleko ništa. A njemu, pogađaš, adaptirano.

Došao kući, ja slepo slušam, dojim na tri sata, on plače, nosamo, ljuljamo i pevamo, dojim na tri sata, posle mesec dana nije napredovao. Novi stres. Histerija.

Našla sam grupu Moja podrška dojenju i Terezu Kiš Miljković. Hvala joj do neba i gde čula i ne čula.

Počinjem da učim. Za dojenje su zaslužna dva hormona, prolaktin i oksitocin. Luče se u hipofizi. Dakle, dojenje ide iz glave. Prolaktin stvara mleko, oksitocin ga otpušta u dojku. Moraš da budeš smirena, bez stresa, da imaš mnoooogo samopuzdanja. Stres stvara adrenalin, adrenalin blokira prolaktin i oksitocin. Da ne slušaš one koji ti za svaki plač kažu on je gladan, nemaš mleka. Nema te hrane, tog soka, tog jogurta, tog mleka, te boze koja će da ti stvori mleko. Samo mnogo samopouzdanja i mnogo vode. Mleko je po sastavu 80% voda. Ne postoji loše mleko. Majčino mleko je bolje od bilo čega na svetu. Adaptirano mleko je samo kravlje mleko prerađeno za bebu. Nije loše što postoji zbog svih majki koje se ne izbore sa problemom, da ne bi davale kravlje razblaženo vodom.

Borba je bila mukotrpna. Počinjem da ga držim na dojci satima. Što više dojiš, više se mleka stvara. Bebine usne stimulišu senzore koji šalju informaciju mozgu za proizvodnju oksitocina. Silikonske bradavice su greška jer nema stimulacije, i to su mi rekle laktacijske sestre da treba da koristim, dakle još jedan promašaj. Kad imaš poteškoća sa dojenjem ne smeš koristiti varalicu, ne smeš davati flašicu. Sve što beba drži u ustima znači da će biti manje vremena na dojci što znači manje mleka. Morala sam da dodam adaptirano zbog napredovanja, ali nisam odustala od dojenja i nisam davala flašicu. Kupili smo bebi set za infuziju isekli gumeno crevce, ubacili ga u cuclu. Njega sam držala na dojci, u ugao usana ubacim to crevce, flašicu držim bradom, jede ali i doji i tako stimuliše dojku. Dojenoj bebi do šest meseci se ne daje voda. Ima je u mleku, nema potrebe. Svaka kap vode zauzima mesto u želucu, dakle vraćam se na isto – manje dojenja, manje mleka. Detetu se ne daje samo bradavica već što veća površina, cela areola, tako neće doći do užasnih ragada. Ako neće da pusti, stavi se mali prst u ugao usana da otpusti vakuum. Ne vuče se i ne cima što je opet spas od ragada. Dete ne ujeda kao što piše u medijima! Dete sisa jezikom. Može da ujede samo kad je malo starije pa mu bude zanimljivo što si vrisnula. Ali sisanjem ne. Neke žene iskuse neku vrstu fizičkog zadovoljstva dok doje,  ja ga nisam iskusila ali mi je bilo sasvim dovoljno kad napravi pauzu da mi se nasmeši. Vremenom smo izbacili adaptirano. Dojila sam dvadeset meseci.

Da skratim, poruka budućim majkama:

  1. Probajte da izbegnete stres, iako je nekad mnogo teško.
  2. Informišite se same, sve ovo sam naučila od ljudi sa interneta, ne od zdravstvenih radnika.
  3. Ako su vam male i uvučene bradavice, one vam i nisu potrebne dete sisa iz cele areole. Ne kupujte silikonske, škodiće vam.
  4. Pijte mnogo vode. Jesam li vam rekla možda da treba da pijete mnogo vode? E pa treba!
  5. Slušajte sebe i svoju bebu. Brzo ćete znati zašto plače, nije uvek glad, ali prvo ponudite dojku.
  6. Dojenoj bebi se ne daje voda do uvođenja dohrane u 6. mesecu. Babe, tetke, strine, komšinice, slučajne prolaznice STOP, nije žedno iako je jul mesec!
  7. Dojite na zahtev. Ne izbacujte noćni podoj sve dok beba ne poraste i ne odluči da neće, a retko neće.
  8. To što beba spava kao zaklana ako ste joj dali adaptirano ne znači da vi nemate mleka već se adaptirano teže vari, zato se i daje strogo na tri sata da ne naškodite detetu. Majčino mleko se brzo vari zato se i doji na zahtev.
  9. Ako ne želite da dojite ili ne možete, vi niste loše majke. Niti ste gore od majki koje doje. Ali lepše je i daleko lakše. Možete da idete gde hoćete sa bebom, a da ne vučete aparaturu za sterilizaciju. Ne morate da ustajete noću i pripremate formulu.
  10. Nemojte da se krijete po veceima dok dojite, vaša beba ima pravo na svoj obrok kao i svi ostali.

I sada, zaista za kraj, hvala mom mužu koji me je podržavao i verovao u mene i kad nam je bilo mnogo teško, hvala svim savetnicama za dojenje, svim udruženjima koja promovišu dojenje, svim portalima koji afirmativno pišu o dojenju. Ništa lakše nego reći majci ti nemaš i ti ne možeš. A majke su osetljive i ranjive kada su deca u pitanju.“

Autorka ovog teksta želela je da ostane anonimna. Kaže – Nije važno.

Pročitajte i

Srbija u stalnom stanju borbene gotovosti

Ako ste kao ja, pa stalno, gde god se nađete, osluškujete šta priča narod, sigurno čujete, u prevozu, redovima u marketima, bankama, gde god stoji više od troje ljudi, da je sve ovo postalo strašno, da nas truju, da nas mrze, da nas potkradaju, čovek samo treba da gleda svoja posla, kako da preživi i izvede decu na put. I to, ako je ikako moguće, na neki put koji vodi van Srbije. Jer ko bi želeo da mu dete sutra živi na buretu baruta, u zemlji kojoj stalno neko preti, ako ne komšije, onda bar Kim Džong Un.

Ostavite komentar