Home / Mislim, dakle postojim / Na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme

Na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme

2934879489_9c74d96ae0Svako od nas može da se nađe na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i da dođe u situaciju da to mesto i to vreme obeleže njegov ceo budući život. Ako ostane u životu.

Jedna devojčica se našla na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme, iako je za nju to mesto bilo i te kako poznato, tu se osećala sigurnom, pretpostavljam, čim je rešila da tih par stotina metara sama pređe posle ponoći. U stvari, nevažno je što je sve to bilo posle ponoći, moglo je biti i par sati ranije, jednostavno je bilo pogrešno mesto i pogrešno vreme. Jednostavno je naletela. Upala u, možda pripremanu, možda slučajnu zamku.

Od kako je nestala jedno mi se vrzmalo po glavi. A ima veze sa svim devojčicama, devojkama, pa i ženama koje se mogu naći na tom nekom pogrešnom mestu, sasvim slučajno.

Prilično davno i ne tako davno, ja sam bila petnaestogodišnja devojčica i počela sam da izlazim. I morala sam u određeno vreme da budem u kući. Ne sećam se više kako mi je otac pretio i čime, i ne znam zašto mi je uterivano strah u kosti, kao ni zašto je taj strah bio tako jak, ali morala sam u kući da budem u 23 sata. Jer on tako kaže. Moje drugarice su imale izlaz duže. I nije ga interesovalo što se kući vraćam sama.

Ne znam koliko puta sam, kao bez duše, sama trčala ulicama da uletim u kuću kad satna kukavica otkuka jedanaesti put, prestravljena od pustih ulica, senki, farova… Uletela bih a on je hrkao. I mrzela sam ga. Malo zbog toga što sam morala uvek prva kući, više zbog straha koji sam doživljavala dok ne stignem do kuće.

Par puta sam doživel a neprijatnost, verbalnu uglavnom. Jednom se, dok sam prolazila, otvorila kapija, na njoj se pojavio go muškarac i uhvatio me za ruku. Ni danas ne znam kako sam se otrgla, ali ni danas, kad hodam sama noću, ne idem uz ograde, radije bih belom trakom pa šta bude, toliko se plašim.

Da mogu da vratim vreme, pa da mogu da dođem u tri ujutru, pa da se on slučajno probudi kako nije nikada, pa da mogu da mu kažem – jebena budalo! Na najgori mogući način tražiš da se tvoja poštuje, da bude onako kako ti hoćeš, kako ti kažeš, ne pitaš se koliko to mene košta.

Najgore od svega je što je moj otac u istom stanu sa mnom bio samo zimi. Od te moje petnaeste godine. Jedno devet meseci nije imao pojma ni kad izlazim ni kad se vraćam, ali kad je on bio tu, morala sam da budem u kući kad on jebeno kaže. I danas ga mrzim zbog toga.

Prošlo je desetak godina, postala sam mama, pa petnestak godina dok moja ćerka nije počela da izlazi.

Uvek sam mislila – bolje je da se u grupi, sa drugovima i drugaricama vraća u tri, četiri ujutru, nego da se u jedanaest sati uveče vraća sama i proživljava ono što sam proživljavala ja. Mrak je isti i u jedanaest uveče i u tri ujutru. Opasnosti su iste, veće kad je sama.

Ono što sam ja, po mom ocu, mogla da radim noću, jer je on glupa seljačina, mogla sam da radim i usred bela dana. Da ukaljam njegov obraz i njegovu jebenu čast. Bolelo ga je uvo za mene. Pretpostavljate koliko mi je zvocao – samo je ti puštaj, nemoj sutra da ti dođe s detetom, kao ti meni… Koliko je glupo, nemam snage da opisujem. Da mi se bilo šta desilo, taj neko ko bi mi nešto uradio nikada ne bi bio kriv onoliko koliko ja, bio je takav – da nisi tražila đavola, da nisi izašla, da nisi prošla tuda, da nisi…

Ja sam majka smaračica. Imam strašno velike konflikte sa ćerkom zbog toga. Ljudi mi se podsmevaju. Briga me. Ja sam prošla stazama kojim ona prolazi, znam šta može da se desi. Znam da može da naleti na ludaka. Preobazriva sam. Košta me mnogo živaca. I nju.

Mnogo rasprava imamo oko toga, ona smatra da je ugrožavam jer tražim da mi se javi čak i kad noću uđe u taksi koji treba da je doveze do kuće. Otkud ja znam na kog ludaka može da naleti. To jest on na nju. Kao na bilo koju.

Nedavno sam pričala sa devojkom koja ima ist probleme koje sam imala ja. Zbog toga joj preseda svaki izlazak, zbog tog pritiska da je noć stvorena da mlade devojke bludniče, što mora da ostavi društvo i sama se po mrkloj noći vraća kući da bi se neko osećao kao odgovoran roditelj. A toliko je neodgovorno.

Često se viđamo, ta devojka mi se poverava i to je meni jako tužno, to da se poverava meni a ne onoj u koju bi trebalo da ima najviše poverenja a i ona u nju.

Mislite o tome i učite ih da se čuvaju. Koliko god mogu.

I čuvajte ih, koliko god možete.

Nažalost, zločina će i dalje biti. Kako god kaznili jednog zločinca, to neće sprdaečiti nekog drugog da izvrši zločin. I kazna za te zločine nikada nije dovoljno stroga i velika. Ne nadoknađuje ništa, naročito ne nečiji uništen život ili ceo život.

Nažalost, tih pritajenih ljudskih bombi ima svuda oko nas. Često su tihi, mirni, ljubazni, rekli bi ljudi – ni mrava ne bi zgazili. Dok im se ne pruži prilika. Ili dok je ne stvore.

Ovih dana, jedna majka ne može da veruje da je njen sin ubica. Kako bi i verovala. Njoj je bilo normalno da njen sin, zreo čovek, nikada nije imao devojku, nije izlazio, vodio je samo računa o njoj, družio se uglavnom sa njom i o njoj brinuo. Ako je verovala da je to normalno, ne može da veruje da je uradio nešto nenormalno.

Napomena za sve one koji svrate ovde i pročitaju ono što nisam napisala:

Ne osuđujem nikoga što se nesrećna devojčica našla sama u pola noći, ni njene roditelje, ni nju, ni njene drugove. Moglo je da bude u podne, usred bela dana, to nema nikakve veze. Ne mora da bude mrak, dovoljno je da nekome padne mrak na razum.

Ovaj slučaj je samo probudio moje traume.

Lektira:

Ukažite im na opasnost, i ne paničite

Foto: derenzodomenico.blogspot.com

Pročitajte i

Srbija u stalnom stanju borbene gotovosti

Ako ste kao ja, pa stalno, gde god se nađete, osluškujete šta priča narod, sigurno čujete, u prevozu, redovima u marketima, bankama, gde god stoji više od troje ljudi, da je sve ovo postalo strašno, da nas truju, da nas mrze, da nas potkradaju, čovek samo treba da gleda svoja posla, kako da preživi i izvede decu na put. I to, ako je ikako moguće, na neki put koji vodi van Srbije. Jer ko bi želeo da mu dete sutra živi na buretu baruta, u zemlji kojoj stalno neko preti, ako ne komšije, onda bar Kim Džong Un.

Ostavite komentar