Ne morate ništa i možete sve čak i ako nije društveno prihvatljivo i bogougodno

Znate ono kad pročitate tekst o tome šta treba da vam bude najvažnije u životu ili vas neko pita – A šta je tebi najvažnije u životu. I onda vi ko poslednja ovca, da ne promašite i izneverite očekivanja, kažete – deca! I još nešto? Pa dobro i porodica. I još nešto? Pa i ljubav. Pa karijera. I tako redom dok se osećate kao u praistorijskoj policijskoj stanici sa svetlom uperenim u treće oko.

Ovo me uvek izbezumljivalo. Čoveku u životu sve, ali baš sve treba da bude najvažnije. I svemu što želi i radi u trenutku kad želi i radi treba da se posveti maksimalno. Ne znam da li me razumete, ali kad se, recimo, zaljubim u neke cipele, pa na te cipele mislim tri dana, meni su te cipele najvažnije u životu. I da me neko pita, rekla bih – najvažnije su mi cipele u toj i toj radnji. A dete? Pa ne seri, majku mu, kakve veze moje dete ima s tim cipelama i neću ništa na ovom svetu da upoređujem sa svojim detetom, a ti nisi merodavan da me po tome meriš. I ja neću da živim tako što ću upoređivati cipele i dete, pa kao – ma koji će ti cipele, nisi stonoga, imaš dete, dosta ti je od života.

Sve mi ovo palo na pamet jutros kad mi uleteo naslov o tome šta će biti u trendu ove jeseni s imperatinim podnaslovom – Ovo morate da imate!

Ma šta mi reče!

A šta će se to desiti ako to ne budem imala?

Znači, kad ja kažem da su mi u određenom trenutku najvažnije neke cipele, proglasiće me budalom, ali će zato stalno da mi popuju šta treba da mi bude najvažnije i šta moram da imam da bih bila… šta, društveno prihvatljiva, u trendu, voljena…

I onda mi padne na pamet…

Od kako se rodimo pokušavaju da nas ukalupe u krute obrasce ponašanja – nije lepo ovo da misliš, nije lepo ono da kažeš, nije lepo onako da se ponašaš, ovako treba ovo, od tebe očeujemo to i to, na svako ne dopada mi se – nemaš ti pojma šta ti se dopada, na svako ne volim – mnogo ti znaš šta voliš, na svako želeo bih – ja najbolje znam šta je dobro za tebe. A ako ne bude tako, nećemo te voleti, ma neće te voleti niko!

I onda radiš ono što ti se ne radi, kao želiš ono što ne želiš, misliš što ne misliš samo zbog toga da bi te voleli. I mrziš sebe, a ne provaljuješ zbog čega.

Jednom sam pomenula – živela sam između dva roditelja – oca koji mi je do kraja svog života nabijao na nos da nisam ono što je on zamislio da treba da budem, sa prekorevajućim – ti si uvek radila samo šta si ti htela i majke koja je govorila da slušam samo sebe, svoje želje i uopšte ne slušam šta ko od mene očekuje. I koliko god da se držim njenih saveta, celog svog života trpim pritisak i znanih i neznanih kako treba, šta treba i kad treba. Pa ako nije tako, onda etikete – da sam luda, blesava, budala, na svoju ruku i slično.

Nije čudo, znate, što imamo napade panike, što smo anksiozni, što se osećamo nelagodno, kao da smo u nekoj tuđoj koži, s tolikim pritiscima, dobro smo i normalni jer nismo ni svesni trenutka kad je ono što smo postali, ono što radimo, vrlo često ceo naš život ono što su nam nametnuli, a ne ono što smo sami želeli.

I na kraju, znate onu našu reč za razvedenu ženu – raspuštenica. Ko puštena s lanca. Pa i jeste puštena s lanca, pa prodisala, počela da živi i neka je. Celog života radila kako su joj drugi rekli da treba, pa joj došlo iz dupeta u glavu, završio se taj najduži put na svetu i sad može da oblači šta hoće, misli i naopako, ide gde hoće, druži se s kim hoće, nema grižu savesti što voli sebe, kao da voleti sebe isključuje da voli i druge. Nema grižu savesti što je kupila cipele sebi, a ne detetu. Pa zovite je raspuštenicom! Problem je što vi to vezujete za – „ne silazi s one stvari“ – iako joj sveću ne držite, ali šta bi drugo raspuštenica radila nego skakutala s one na onu stvar, jelte. A i da skakuće, njena i isključivo njena stvar i nikome ne mora da polaže račune. I više ne mora među svima koji su joj bili nametnuti da se oseća kao da stoji u živom blatu.

Ne morate ništa.

Možete sve.

Budite sebi važni bar onoliko koliko vam govore da raznorazni ljudi, a naročito svetina, pojave i stvari da treba da vam budu važni.

I ne odgovarajte na glupa pitanja tipa – šta ti je najvažnije u životu.

Sve je najvažnije.

Jer ako nije, ako utripujete – samo mi je ovo važno, sve ostalo u svom životu sabotirate.

Je l’ vidite vi šta čoveku, to jest – ženi, to jest – meni padne na pamet zbog jednog glupavog naslova ovog još glupavijeg potrošačkog društva za koje ste samo potrošač, po cenu svega.

E, da, nemam pojma šta će biti u trendu ove jeseni, nisam pročitala, ne interesuje me.

U trendu je život. Kako ko misli da je najbolje.

(Foto u zaglavlju na naslovnici: ilmiomondolibero.it)