Home / Mislim, dakle postojim / Ne morate ništa i možete sve čak i ako nije društveno prihvatljivo i bogougodno

Ne morate ništa i možete sve čak i ako nije društveno prihvatljivo i bogougodno

Znate ono kad pročitate tekst o tome šta treba da vam bude najvažnije u životu ili vas neko pita – A šta je tebi najvažnije u životu. I onda vi ko poslednja ovca, da ne promašite i izneverite očekivanja, kažete – deca! I još nešto? Pa dobro i porodica. I još nešto? Pa i ljubav. Pa karijera. I tako redom dok se osećate kao u praistorijskoj policijskoj stanici sa svetlom uperenim u treće oko.

Ovo me uvek izbezumljivalo. Čoveku u životu sve, ali baš sve treba da bude najvažnije. I svemu što želi i radi u trenutku kad želi i radi treba da se posveti maksimalno. Ne znam da li me razumete, ali kad se, recimo, zaljubim u neke cipele, pa na te cipele mislim tri dana, meni su te cipele najvažnije u životu. I da me neko pita, rekla bih – najvažnije su mi cipele u toj i toj radnji. A dete? Pa ne seri, majku mu, kakve veze moje dete ima s tim cipelama i neću ništa na ovom svetu da upoređujem sa svojim detetom, a ti nisi merodavan da me po tome meriš. I ja neću da živim tako što ću upoređivati cipele i dete, pa kao – ma koji će ti cipele, nisi stonoga, imaš dete, dosta ti je od života.

Sve mi ovo palo na pamet jutros kad mi uleteo naslov o tome šta će biti u trendu ove jeseni s imperatinim podnaslovom – Ovo morate da imate!

Ma šta mi reče!

A šta će se to desiti ako to ne budem imala?

Znači, kad ja kažem da su mi u određenom trenutku najvažnije neke cipele, proglasiće me budalom, ali će zato stalno da mi popuju šta treba da mi bude najvažnije i šta moram da imam da bih bila… šta, društveno prihvatljiva, u trendu, voljena…

I onda mi padne na pamet…

Od kako se rodimo pokušavaju da nas ukalupe u krute obrasce ponašanja – nije lepo ovo da misliš, nije lepo ono da kažeš, nije lepo onako da se ponašaš, ovako treba ovo, od tebe očeujemo to i to, na svako ne dopada mi se – nemaš ti pojma šta ti se dopada, na svako ne volim – mnogo ti znaš šta voliš, na svako želeo bih – ja najbolje znam šta je dobro za tebe. A ako ne bude tako, nećemo te voleti, ma neće te voleti niko!

I onda radiš ono što ti se ne radi, kao želiš ono što ne želiš, misliš što ne misliš samo zbog toga da bi te voleli. I mrziš sebe, a ne provaljuješ zbog čega.

Jednom sam pomenula – živela sam između dva roditelja – oca koji mi je do kraja svog života nabijao na nos da nisam ono što je on zamislio da treba da budem, sa prekorevajućim – ti si uvek radila samo šta si ti htela i majke koja je govorila da slušam samo sebe, svoje želje i uopšte ne slušam šta ko od mene očekuje. I koliko god da se držim njenih saveta, celog svog života trpim pritisak i znanih i neznanih kako treba, šta treba i kad treba. Pa ako nije tako, onda etikete – da sam luda, blesava, budala, na svoju ruku i slično.

Nije čudo, znate, što imamo napade panike, što smo anksiozni, što se osećamo nelagodno, kao da smo u nekoj tuđoj koži, s tolikim pritiscima, dobro smo i normalni jer nismo ni svesni trenutka kad je ono što smo postali, ono što radimo, vrlo često ceo naš život ono što su nam nametnuli, a ne ono što smo sami želeli.

I na kraju, znate onu našu reč za razvedenu ženu – raspuštenica. Ko puštena s lanca. Pa i jeste puštena s lanca, pa prodisala, počela da živi i neka je. Celog života radila kako su joj drugi rekli da treba, pa joj došlo iz dupeta u glavu, završio se taj najduži put na svetu i sad može da oblači šta hoće, misli i naopako, ide gde hoće, druži se s kim hoće, nema grižu savesti što voli sebe, kao da voleti sebe isključuje da voli i druge. Nema grižu savesti što je kupila cipele sebi, a ne detetu. Pa zovite je raspuštenicom! Problem je što vi to vezujete za – „ne silazi s one stvari“ – iako joj sveću ne držite, ali šta bi drugo raspuštenica radila nego skakutala s one na onu stvar, jelte. A i da skakuće, njena i isključivo njena stvar i nikome ne mora da polaže račune. I više ne mora među svima koji su joj bili nametnuti da se oseća kao da stoji u živom blatu.

Ne morate ništa.

Možete sve.

Budite sebi važni bar onoliko koliko vam govore da raznorazni ljudi, a naročito svetina, pojave i stvari da treba da vam budu važni.

I ne odgovarajte na glupa pitanja tipa – šta ti je najvažnije u životu.

Sve je najvažnije.

Jer ako nije, ako utripujete – samo mi je ovo važno, sve ostalo u svom životu sabotirate.

Je l’ vidite vi šta čoveku, to jest – ženi, to jest – meni padne na pamet zbog jednog glupavog naslova ovog još glupavijeg potrošačkog društva za koje ste samo potrošač, po cenu svega.

E, da, nemam pojma šta će biti u trendu ove jeseni, nisam pročitala, ne interesuje me.

U trendu je život. Kako ko misli da je najbolje.

 

(Foto u zaglavlju na naslovnici: ilmiomondolibero.it)

 

 

Pročitajte i

Psihologija ženske tašne

Moj hazbend zavlači ruku u moju tašnu svaki put kad se desi da me pita gde je nešto, a ja odgovorim – tamo u mojoj tašni. Ako ovo nije dovoljno šokantno, moj hazbend zna šifru za moj telefon, pasvord za mejl, sve pasvorde za sve društvene mreže. Nisam sigurna baš da bi znao kad bih ga sad propitivala koliko je zapamtio gradivo, ali milion puta sam mu rekla – vidi ko mi je poslao poruku, loguj se na moj mejl, pas je taj i taj, pogledaj jel mi stiglo to i to, bilo je tih situacija.

Ostavite komentar