Ne’am naslov

Legla jutros rano i probudila se naduvena k’o pčelarska pripravnica, kao da su me prvog dana prakse poslali da rojim pčele pa da sam ih tamo izbezumila.

Skuvala kamilicu i jedno pola sata glumila Tutankamona spremnog za balsamovanje.

Ljubimica konstatovala da ličim na buldoga i rekla da bi dobro bilo da izadjem malo na svež vazduh al’ da ona neće da me šeta.

Ljubimac se ponudio da on ode u spizu da ne prestravljujem narod, kaže – ko će, bre, da ti veruje da si celu noć buljila u monitor?! Ima da misle da sam te ja davio, neću da me narod ogovara zbog tebe.

Na moje da izgledam k’o pčelarska pripravnica rek’o da nemam pojma, da izgledam kao da sam celu noć klala kokoške. Što, bre! Saznam da su mi oči krvave što na prvi pogled na mene, mile mi i drage, u ogledalu, nisam primetila.

Ponovo turim kamilicu na lice, računam, splasnuću. I tako se, meditirajući, prisetim kako manekenke imaju ekstra brz lek za podočnjake, mast za hemoroide, pade mi na pamet da pokušam i sa tim pa se predomislih. Nisam manekenka i ne moram na lice da stavljam ono što se stavlja na dupe.

Uto se vrati ljubimac, pola zaboravio i kupio ono što mu nisam rekla. Aj’ ti Mahlat, em si naduvena, em će od nerviranja i da ti padne pritisak pa nećeš da budeš ni za šta. Zakamufliram se kol’ko sam mogla i krenem.

U banci od šalterske službenice koja se uvek ponaša kao da mi daje svoje pare i stalno ima neki komentar kao da mi je staratelj, saznam da danas baš i nije nešto raspoložena a nisam je ni pitala. Prećutim, neću se nerviram, bre, nisam ni rodjenom mužu dala da me izbezumi, ionako od jutros ne znam koja sam. Usput saznam da stanje računa na bankomatu nije merodavno i da tome ne verujem ni pod razno. Saznam i da sam dizala pare na automatu na kome nisam pa dobijem uputstvo da proverim muža, sitnu decu i prvog komšiju. Ako nisu ni oni da se vratim i opet čekam i gledam u nju. Digla ruke, ima dana.

U pošti saznam da isto tako jedna nije od jutros baš raspoložena ni da radi, ni da me gleda a ni da proveri kakvo mi je stanje. Ja treba da znam. A ona treba da digne sve četiri u vis. Nju sam već pitala što nije ostala kući i obavestila je da ću, ako nastavi da me izveštava o svojim dijagnozama, odma’ kod šefa. Ućutala.

U mini, maksi, mega prodavnici sam isto tako prisustvovala izlivima .- ko te, bre, jebe, ne moram da budem ljubazna, mala mi plata.

I onda na putu do kuće naletim na neke radnike, fizikalce, sele neku firmu, iznose ormare, stolove, neka čuda, samo puca. Zamazani od glave do pete i nisu baš mladi. Nose ono, zezaju se, smeju, lepo radosni ljudi, milina videti ih. Parkiram se malo dalje, pripalim i desetak minuta pustim sebe da uživam.

To sam htela da vam kažem. Ulepšaše mi ljudi dan.

Sad, ako vi mislite, lako je njima, prosta radna snaga, ne boli ih glava ni za šta, ovi tamo na kasama i šalterima su umni radnici… nije tačno, dragi moji. Čula sam ove kako se zezaju, ne može prost i neuk čovek da bude duhovit.

Zaključak dana – mnogo ljudi sedi na pogrešnim mestima, nažalost.

Misao dana, čula slučajno – ako se u nenormalnoj situaciji ponašaš kao da se ništa ne dešava, kao da je sve normalno, onda si nenormalan. Mislite o tome.

Inače, splasla sam.