Home / Politika je kurva / NeČu, bre!

NeČu, bre!

Slika preuzeta sa – zokiboja.blogspot.com

Čitam jutros kako mali Romi, raseljeni ispod Gazele i useljeni u kontejnere, idu u školu do koje ih vozi specijalan autobus. Sad nisam ukapirala da  li je taj autobus specijalan samo zbog toga što ih vozi do škole, ili samo zbog toga što vozi njih, al’ ‘ajde, divna vest u ovo predizborno vreme kad i romski glas vredi.

I bila bi to lepa vest, stvarno, da usred teksta nisu napomenuli rešavanje problema sa nelegalnim romskim naseljem  nadomak legalnog Belvila –

Planirano je da se njihovo raseljavanje u aprilu sprovede u nekoliko faza, što znači da će, pre svega, biti raseljeni oni koji sami ne uklone nelegalno podignute objekte tik uz ulicu, s obzirom na to da se pored čestih krađa struje i ometanja žitelja Belvila ugrožava i saobraćaj u ovom delu grada.

Raseliće ih u Jabučki rit, ja sad kao priučena Beograđanka pojma nemam gde je to, ali čim je rit znači da je daleko od Belvila, i još malo dalje, ne zna se kome će biti lepše, dal žiteljima Belvila ili Romima. Ono jeste da ono naselje nikako ne ide uz Belvil, ali ne ide ni uz čoveka, pa je valjda važnije da će Romi imati neke bolje uslove od kartona, nego što će Belvil lepo da izgleda a Mišković možda dobije još neku parcelu i izgradi naselje koje će nazvati po domaćim životinjama.

Nego, čitam i setih se.

Kad sam ja išla u osnovnu školu, ono pre sto godina, imali smo u odeljenju Ciganina, Vidoja. Nismo ga zvali Cigo, nego – Vidoje! – kad napravi neko sranje. Bio isti kao mi, samo malo tamniji u licu, mi smo onda bili svi isti u onim plavim keceljama. Vidoje je bio kruponook i lepook kako to već Cigani umeju da budu, i imao zube kao domine, bele, bele, mogao ‘ladno da radi kao reklama za pastu. Jedino je bio antitalentovan za muziku pa smo na časovima muzičkog umirali od smeha. Mislim da je on jedini Ciganin koja sam srela a da nema talenta za muziku.

Vidoje je kao i svi Cigani voleo da nosi belo i kad sam ga prvu put videla u belom tek onda sam ukapirala koliko je crn. E, s tim Vidojem smo svi po malo sedeli u klupi, sedela i ja, samo što ga nisam volela jer nije voleo da priča na času a ja uvek bila alapača. Povremeno smo ga terali da priča na ciganskom, ali Vidoje nije hteo – NeČu, bre, šta ima da pričam kad ništa ne razumete.

Završio je osnovnu školu, srednju i odmah postao biznismen, počeo da valja neku robu iz Italije, i kasnije je otvorio butik. Mislim da je Vidoje jedini od svih nas još u osnovnoj školi znao šta će biti kad poraste, njega su učili životu, nas su učili da maštamo, naročito kako ćemo jednog dana i mi Titovim putem. Sad, nije da možda neko od nas ne bi uspeo, ali preorani ti putevi u međuvremenu.

Ne treba da vam napominjem da mi u to vreme ni čuli nismo šta je politička korektnost a još manje nacionalne manjine.

I onda prolazile godine, smenjivale se generacije i tako jednog dana moja ćerka krene u školu. U međuvremenu, saznamo da u Srbiji postoji mali milion nacionalnih manjina koje imaju pravo na život a među njima i Romi. I da moramo da budemo politički korektni, da zaboravimo da su među nama živeli Cigani.

E, sa mojom ćerkom je u prvi razred pošao i jedan Rom. Isto onako lepook sa zubima kao dominama. I odmah mu je pripala zadnja klupa, cela, samo njemu. Od njih parnih, on je nekako u startu postao neparan. Niko ni za živu glavu nije hteo sa njim da sedne, naučili ih valjda kući da je ciganija neka prelazna bolest od koje može svašta da im se desi, u najboljem slučaju da pocrne. Sam je bio na časovima, sam na odmoru, i moja ćerka jednog dana dođe i kaže kako joj je mnogo žao što sa njim niko neće da se igra. Ako bi mu prišla ostali su je odbacivali.

Učitelj je govorio da nije sve baš tako, igrala bi se deca sa njim, ali mali Rom nije znao srpski, samo romski pa ga deca nisu razumela. Bi meni malo čudno od kad to deca ne mogu da nađu zajednički jezik, makar kad šutiraju loptu, ali hajde, nisu mene obučavali nego njega.

Roditelji malog Roma, koji su bili Cigani, na primedbu da je nedopustivo da njihov sin ne zna srpski, odgovorili su da oni znaju da po zakonu imaju pravo na svoj jezik, Cigani smo pa šta, da su ponosni na svoje jezik kako i treba da bude, sve u redu, samo eto, mali Rom nije razumeo nikoga, niko njega nije razumeo, do polaska u školu on je živeo u nekoj vrsti politički korektnog geta – evo vam, množite se, radite šta hoćete, pričajte na kom jeziku hoćete, naknadno ćemo videti šta je od toga ispalo.

Inače, oni su od one vrste Roma koji se ne bave prošnjom, jer da se bave, sina bi od malena učili da govori i srpski jezik, da može sve ono po redu – Kasandra, najlepša si, daj mi jedan dinar, bog ti pomogao, ruke ti se pozlatile i slično.

Elem, na polugodištu nama učitelj sa žaljenjem saopšti da je posle konsultacije sa psihologom, istim onim koji je na testiranju rekao – može, sposoban je da pohađa nastavu, ne znam samo kako su se razumeli on i mali Rom, došao do zaključka da on nastavu ne može da prati jerbo ne razume ništa. Ili se pravi. Ali pošto naš zakon zahteva da on ide u školu a ne da mu da malo lufta da nauči srpski jezik, on će školovanje nastaviti u specijalnoj školi. I prebacili ga.

Vraćajući se sa tog roditeljskog sastanka ridala sam sve do kuće, i narednih dana, kad god sam pomislila na njega, zbog nepravde, zato što ga je ovo novonastalo društvo koje mnogo trubi o pravima a nikako da obavesti ljude svih vrsta koje su im i obaveze, na pragu života oštetilo.

Ko zna za šta je sve bio talentovan, da li je završio tu školu, naučio srpski i gde je završio.

Eto, to sam htela da vam kažem, da smo bili mnogo bolji dok nismo bili politički korektni. Svi.

I ko zna koliko će vode proteću Dunavom, Savom i svim ostalim rekama u Srbiji, pre nego što se neko dohvati teškog i mukotrpnog posla da Romima objasni da moraju da znaju srpski jezik, ne da bismo ih mi razumeli, nego zato što žive u Srbiji, isto onako kako nauče italijanski ili nemački ako se zadese u tim zemljama.

I tako, još jedan nerešiv problem u Srbiji, i ko zna koliko malih lepookih Roma u specijalnim školama dok ne ukapiramo šta ćemo sa onom inkluzijom.

Dotle, upisivaće ih u škole koje imaju tu tradiciju…

Pročitajte i

Metro će biti tu dok kažeš – metro! Rekoh i ništa.

Pa čoveče, kad mogu da prodaju karte za Mars koji je, po slobodnoj proceni naučnika, od zemlje udaljen 54,6 miliona kilometara i do kojeg bi put trajao oko devet meseci, pa šta je čudno ako mašu kartama za metro u čiji temelj se još nisu zapljunuli, svi ovi koji smatraju da mogu da naprave metro u zemlji u kojoj vozovi idu sporije nego pre Prvog svetskog rata, odmah treba da kupe mašinice.Za šišanje ovaca.Srećni vam izbori.

4 komentara

  1. p

    “Planirano je da se njihovo raseljavanje u aprilu sprovede u nekoliko faza, što znači da će, pre svega, biti raseljeni oni koji sami ne uklone nelegalno podignute objekte tik uz ulicu, s obzirom na to da se pored čestih krađa struje i ometanja žitelja Belvila ugrožava i saobraćaj u ovom delu grada.“

    Jabucki Rit je iza Ovce pa jos malo… i jos malo i onda dodjes u Jabucki Rit…

    A zalosno je sto se ovo radi u kampanji… da li je neko iz skupstine grada razmisljao o njima kad je bilo -20 i sneg od 60cm… Ali deder, sad je doslo vreme kad im treba taj plac… ta deca iz naselja idu u skolu, cim ih budu preselili prestace, nastace haos zato sto ce 50% tih porodica da se vrate na neku drugu lokaciju u BG…

  2. Da, nije se pre davalo značaja isto i kod nas u N.Sadu, u školi da li si cigan ili nisi.
    Mada i oni ti draga moja koriste ta njihova prava, na sve i svasta. Bude mi ih nekada žao, ima vrlo teških slučajeva, al ima i Romularenja-da ti se zgadi.
    Nego kako da pročitam tvoje ostale postove, nešto ne mogu da se snadjem..jbg

  3. Naravno da toga ima, nigde ništa nije crno ili belo.

    Što se ostalih postova tiče, imaš ih sa desne strane, ili gore klikni na „Mahlat“, otvoriće ti glavnu stranu, pa redom 🙂

    Ili desno, ima rubrika Arhiva, sve je tu po mesecima-

  4. D

    Moram da dodam, da sam pre izvesnog vremena čula od drugarice koja je imala obaveznu praksu, kako vaspitači/ učitelji i psiholozi imaju tendencije, da deca iako znaju i da nacrtaju krug i vezu pertlice u mašnu i umeju da nauče pesmicu (to je neki vid testa, koliko sam razumela), a potiču iz drugačijih porodica (samohrane majke, problematični odnosi u porodici, i slično) bez obzira na pripadnost, jednostavno za tu decu kazu da nema šanse da upišu redovnu školu. Jednu malu su, iako je drugarica radila sa njom i tvrdila da je sve te testove prošla, vraćali u predškolsko.
    Danas izgleda niko neće da se „bakće“ sa decom nebitnih roditelja.
    Tako da se i ja često zapitam kakvu budućnost imaju ta deca, za šta su sve sposobna i kako će proći u zivotu.

Ostavite komentar