Home / Lepa Srbija / Rasla sam pored Dunava, pored dobrih starih alasa… Nisam, lažem, ali…

Rasla sam pored Dunava, pored dobrih starih alasa… Nisam, lažem, ali…

Ako ste kao ja imali sreću da odrastate na obali mora i nesreću da odrastate u gradu koji ima reku koja se od običnog potoka razlikuje samo po širini, hoću reći, običan potok možete da preskočite a Lepenicu ne možete, onda vas sigurno pesma “Dunave, Dunave, moje more” ubedi da Dunav jeste neko malo manje more i da kraj njega sviću najlepše zore, bar u ovom kontinentalnom delu.

Kako god, ja koja nisam rasla uz Dunav, stalno sam zavidela onima koji jesu, koji mogu, kad im sve dozlogrdi da odu, sednu na obalu, zarone stopala u vodu, misli u nebo i priušte sebi beg od svega. Ili onima koji ujutru mogu da uskoče u Dunav, izgrle se sa njim i tako blagosloveni tom ljubavlju sa rekom imaju snage da prežive dan. Nemoguće je da ne mislite tako i da sve one pesme u kojima je opevana ova veličanstvena reka doživite celim svojim bićem. I s merakom pevate – Rastao sam pored Dunava, kao da stvarno jeste.

Odrastati uz more nosi sa sobom i one dane kad bura mrzne kosti a u nozdrve vam se uvlači miris soli. Čaša slatkog domaćeg prošeka da vam zagreje krv.

Susret sa košavom, koju mi iz nepodunavskih krajeva nemamo, takođe ledi kosti, mrsi kosu, miriše na vodu i čašu domaćeg kuvanog vina sa karanfilićem. Čitava ljubavna priča u kojoj vas niko ne drži za ruku već vas grli sa svih strana. Znam, vama kojima su Dunav i košava tako svakodnevna pojava kao trotoar po kome hodate, osećaj nije isti.

Prvi susret sa Dunavom koji nikada pre toga nisam videla. Škola, čas poznavanja prirode, ili geografije, prvi razredi, i komplikovano ime – Švarcvald – planine koja je ko zna kada iznedrila Dunav i poklonila nam ga.

Drugi susret – čas muzičkog – Štraus, Na lepom, plavom Dunavu i tekst – Čuješ li ti taj šum, taj glas, ostatka teksta se sećam kao kroz maglu, ali zamišljah i taj šum, i taj glas, i maglicu koja se diže sa tla i brod koji nam poručuje “da će k nama opet doć.”

Treći susret sa Dunavom, u stvari ko zna koji, ali prvi onaj kad niko iza vas ne vrišti da se ne približavate da ne biste upali i završili u Crnom moru, kad možete da poimate svet oko sebe sami, a ne po instrukcijama, ja, dvadesetak godina, stojim na obali Dunava, na Dorćolu, u glavi mi odzvanja valcer i gledam u Dunav koji uopšte nije plav. Realno nije plav. Ali, realno, uvek će ostati plav, jer to plavo je u stvari emocija. I još nijednom nisam stajala uz Dunav a da nisam, sa onim lalala, na mestima gde ne mogu da se setim teksta, pevušila – “kad Suuunca žaaar nad valom sja”, i bez obzira što realno nije plav videla plavu, široku, snažnu reku. Jer, znate kako kažu – lepota je u oku posmatrača.

IMG_20130817_113148

Četvrti susret sa Dunavom – lagani valcer “Na lepom plavom Dunavu”, u ponoć, na jednoj dalmatinskoj pjaci dok ispraćam staru i dočekujem neku davnu Novu godinu. Trenutak magije, uz nepreglednu pučinu plešeš dunavski valcer.

Danas, kad živim u Beogradu, zavidim onima koji žive uz Dunav, koji mogu da otvore prozor i čim otvore oči zagledaju se u vodu koja teče, umesto da popiju nešto za smirenje.

Dunav je Srbiji i svim onim mestima kroz koja protiče blagoslov i, naravno, kao i sve što je besplatno, nije ni cenjen, ni čuvan. Mislim, baš je zanimljivo da dok hodate uz reku, kao i uz svaku drugu, zavrljačite nešto, tretirajući ga kao kantu za otpatke i gledati kako se udaljava, misleći kako će to, na kraju, završiti u Crnom moru gde Dunav umire. Samo, Dunav je pametan, kao i sve što je ostavljeno da se samo snalazi, pa to što mu pojedini “daruju” prvom prilikom izbaci ili na obalu, ili uz neki brod, prosto nam vrati to đubre kao bumerang.

I eto, ja, kao priučena Beograđanka, sa stalnom ljubomorom – imate Dunav – ponekad kad šetam, ne mogu da se otmem utisku koliko je ova reka nevoljena, koliko je ne vole oni koji imaju tu privilegiju da je imaju.

IMG_20130817_140933

Do pada Berlinskog zida, Dunav je nosio titulu najduže evropske reke. Onda pade taj zid i prvo mesto je zauzela Volga. Svejedno, od mesta gde se rađa, Dunav protiče kroz deset zemalja. Nalazi se na UNESC-ovoj listi svetske baštine. Na listi onoga što nam je poklonila priroda i što kao takvo moramo da čuvamo.

Četiri glavna evropska grada kroz koje protiče Dunav počinju na slovo B – Beč, Bratislava, Budimpešta i Beograd. A Beograd je, ako niste znali, jedan od najstarijih naselja na obalama Dunava.

I Beograd, nažalost to ne ume da iskoristi. I ne poštuje. Ni Srbija. Krstarenje Dunavom je u svim gradovima atrakcija, samo u Beogradu nije. U svim gradovima kroz koje protiče Dunav, turistička ponuda neizostavno ima i ono – Ne propustite krstarenje Dunavom. Kad već možemo da ponudimo, ne znam zašto ne upozoravamo strance da nikako ne propuste pogled na Kalemegdan sa Dunava i čuju priču o tome kako je ovaj grad jedan od najstarijih stalno naseljenih mesta na obalama ove reke.

Da Srbija, uopšte ceni tu dunavsku privilegiju, u jednu od priča bi smestila i podatak da kod Prahova, na dnu Dunava, još od 1944. godine, leže zarđale olupine dvadeset dva nemačka broda koje su Nemci potopili kako ne bi pali u ruke Rusa i partizana koji su napredovali ka njima. Koliko god jezivo izgledala zamisao o sablasnim ratnim olupinama, Dunav čuva taj deo istorije. I još mnogo priča koje smo zaboravili i pustili da sa njim lagano otiču u Crno more.

Svitanje pored Dunava… Znate li koliko je tužnih životnih priča čula ova reka? Koliko ljubavnih uzdaha? Koliko je istorijskih trenutaka zapamtila. Od početka, kroz sve zemlje kroz koje protiče? Meni to uvek pada na pamet kad se zagledam u vodu, neko, kilometrima daleko u ovom trenutku najzaljubljenije gleda u ljubav svog života. Negde, metrima duboko, mreste se ribe. Odvija se čitav jedan, nama nevidljiv, život. Po svojim pravilima i zakonima koje neko od nas izremeti kad god baci nešto u reku, ili pljune jer mu ništa pametnije nije palo na pamet.

Gledati u Dunav je isto kao gledati u nebo. Milione zvezda, istih onih koje posmatramo, vide i oni koje ne vidimo. Milioni malih talasa dodrinuli su nečije misli pre nego što su stigli do nas. I zato će meni Dunav, iako realno nije plav, zauvek biti plav. Čista plava ljubav.

Mogla sam umesto svega ovoga da vam najpogrdnije govorim o onima koji bacaju svašta u reku, reše da se oslobode nekog starog zarđalog šporeta tako što će ga pokloniti Dunavu. Ali od toga nema ništa. Da to ne bi radio, taj ko radi, morao bi zaista da voli Dunav i da prema njemu ima odnos kao prema onome koga voli. To je isto kao kad volite neku osobu i nećete da je uvredite, čak i kad ste mnogo ljuti.  Mogla sam i o tome kako ova zemlja nema para da očisti i sredi obale Dunava i nekih drugih reka, i o tome da ne bi imalo šta da se čisti, kada se ne bi prljalo i kad bi se malo više volelo.

Mogla sam i o tome da je Dunav jedna obična, najobičnija reka, obična voda, ali i o tome koliko nam ta voda znači. Bez nje nam ne bi bilo života. Kao da vi to ne znate. Ali, kao što rekoh, nama je tako normalno i prirodno da je Dunav tu, da teče, da ga ne vidimo, teći će i ako ga ne gledamo, i ako mu se zaledi površina, on će ispod leda teći svojim tokom, čas brže, čas sporije. Šta god mi radili, on teče, mirno, svojim koritom i svojim životom.

Umesto svega toga, ovo je moje ljubavno pismo Dunavu, mala priča o fascinaciji što sad mogu da prošetam pored njega, sednem, zagledam se u vodu i izmaštam bilo šta.

Prošetajte. Zastanite. Zagledajte se u vodu. Preslišajte se. Naučite da primite smirujuću energiju reke. Zavolite ga i negujte tu ljubav kao što inače negujete svoje ljubavi.

Pogledajte ga privilegiju a ne kao činjenicu.

Ovaj tekst je deo akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria

 

 

 

Pročitajte i

Hirurgija na Institutu za radiologiju i onkologiju Srbije – raj u paklu zdravstvenog sistema Srbije

Ne znam kako bih vam rekla sem – ovo je jedno uređeno odeljenje i na to odeljenje treba da se ugleda kompletan zdravstveni sistem ove zemlje. Na to odeljenje treba voditi „ekskurzije“ medicinskih radnika da vide da se može, da nije sve do sistema, da nešto zavisi i od ljudi.

2 komentara

  1. S

    Lepo.
    Ja sam i rođen i odrastao pored Dunava i uvek ga voleo.
    On je nešto posebno.
    Uvek sam voleo njegov miris… nekako kiselkasto-slatkast, ali tako lep.
    I sada sa 50 godina ni jedan bazen, ni jedna banja, ni jedan akvapark ne može da mi zameni Dunav,
    Ne pamtim da sam otišao na Štrand a da se nisam okupao.
    Drugi to rade… leti… po vrućini. Samo šetaju.
    Ja ne mogu.
    Još iz daljine, čim ga vidim, kao magnet me vuče i kao neki klinac skočim, malo zaronim a onda ga pustim da me nosi od… Špica, pa sve do Danubijusa.
    To su neke lokalne topografske tačke, ali šta ću… i njih volim.
    Obišao sam mu skoro čitav tok, sem onog dela u Ukrajini.
    Moćna je to reka.
    Zato je i volim i poštujem.

Ostavite komentar