Optimizam, šta to beše

Mala, prednovogodišnja lična ispovest, vlasnice Tetke.

Juče je u prostorijama Registra nacionalnog Internet domena Srbije – RNIDS predstavljen magazin Tetka u okviru promocije Internet domena rs i promocije – ne sedite već radite. Ili radite dok sedite.

RNIDS je stručna, nevladina i neprofitna Fondacija obrazovana radi upravljanja nacionalnim internet domenima RS i СРБ, više o njima možete pročitati na njihovom sajtu.

Predrag Miličević, Communications Manager RNIDS-a dao je uvodnu reč o tome ko su, šta rade, promovišu i koji su im ciljevi, a onda sam na red došla ja.

Većinu onoga što sam htela da kažem nisam rekla jer sam jednostavno zablokirala, nešto sam rekla dva puta, k’o baba iz onog vica koja ne zna da li je pošla ili je došla, pa pošto nisam uspela samu sebe da iskontrolišem – udahni, izdahni i kaži šta hoćeš, evo ovde.

Većina vas koja me prati ovde, na Fejsbuku ili Tviteru zna da ja neprekidno zbog nečega zvocam, znam da me je većina štiklirala kao nezadovoljnu, frustriranu, prošlo joj vreme, ljubomornu i slično, to oni koji nisu shvatili čemu to moje zvocanje – samo potreba da neke stvari dođu na svoje mesto, ne meni, ne mojoj porodici, već svima nama, puno puta sam rekla, moj mikro svet zavisi od makro sveta, da ne zavisi bila bih vrlo zadovoljna.

Kako je nastala Tetka već znate skoro svi, iz moje potrebe da proširim ono što radim na Internetu i potrebe da počnem da zarađujem, s tim što sam u ovo ušla rasterećena da moram da zaradim, ako dođe, dobrodošlo, ako ne – nisam umela i gotovo.

Prešla sam četrdesetu, opasno se bližim pedesetoj, da je bilo sreće da ova zemlja bude normalna, sada bih imala bar dvadesetak godina radnog staža i razmišljala bih o peniziji.

Ali nevezano za to – biloški starim, ali moja stvarna starost ne prati moju biološku starost i ja u stvari imam negde oko 25 što se tiče životnog elana, apsolutno odbijam da ostarim, ležem „sa kokoškama“, puštam brkove i čekam smrt. Živim sa onom parolom – iskoristi dan, inače se nisi imala rašta roditi.

Nažalost, to što ja mislim se ne poklapa sa društvenim trendovima i ja sam zbog svojih godina, izgleda i predrasuda otpisana kao radno biće u najboljim godinama za rad. No, mene ceo svet može da otpiše, ja ću sebe upisivati gde god stignem, i tako sam u svoju biografiju upisala i Tetku.

E, o tome želim nešto da vam kažem, ja zrnce, vama ostalim zrncima koja mislite da vam život, rad, budućnost zavise od stanja u zemlji. Zavisi, naravno, ali zavisi i od nas.

Mislim da sam pisala jedan post o tome šta sam sve radila u životu da bih preživela i ostala normalna, Miloje Sekulić mi je na to jednom rekao da samo nisam nosila džakove. Nisu mi se isprečili na putu inače bih i to radila, bez imalo stida i frke da to nije za žene.

Posle svega, umesto da danas sedim i sedim, ja sedim i radim.

Od trenutka kada je Tetka rođena moj život se mnogo promenio, na bolje, ako ćete mi verovati. Rad na Tetki svakoga dana traje od 8 do 10 sati, možete da zamislite, sedim kod kuće i radim, bogtemazo, koja budala to još radi kad može da digne sve četiri u vis i posveti se učenju turskog. U mojoj kući je sve podređeno radu na Tetki. A kao što možete da vidite, uspešno mesim, kuvam i održavam kuću, muža i dete (dobro, dete ume samo).

Sve ideje koje sam imala  o pokretanju sopstvenog biznisa su pale u vodu zbog nedostatka novca. Uvek sam maštala ili o maloj krčmi u planini ili o kafe knjižari. Da imam novac koji je potreban za otvaranje jednog od ova dva najverovatnije ne bih ni maštala o tome.

I onda sam pokrenula nešto što me nije koštalo nijedan dinar. Pogonsko gorivo sam dobila od svih vas koji ste moju ideju proglasili dobrom, od Dragana Varagića koji mi je na razmišljanje kako ću i šta ću rekao da sam kukavica, do Poslednjeg Skauta koji mi je ustupio domen, Anite koja je podigla Tetku, svake vaše lepe reči.

Ne možete da zamislite koliko sam se plašila, mislim da se to može uporediti sa onim kad ne znate da plivate a neko vam kaže – skači i plivaj! Vi skočite i mislite – gotovo, ali vas prirodan nagon za samoodržanjem natera da proplivate.

Koliko sam suza prolila nad najsitnijim problemima da vam ne govorim, hvala mom mužu što me trpi.

A sada ono glavno.

Između pesimizma kojim sam okružena i optimizma koji izvire iz mene –  život je da se živi a ne da se otaljava, pobedio je optimizam. Znam da je nekome od dvadeset ovo teško da shvati ali živi bili, shvatiće.

Najvažnije, ja sam ispunjeno biće, samu sebe sam zaposlila, sama sebi stvorila poslodavca, nisam čekala nikoga drugog.

Kada kažete  – nemam posao, razmislite dobro da li izgovarate da vam je potrebno da radite iz mnogo razloga zaključno sa ekonomskim, ili mislite samo na novac. Ako mislite samo na ovo drugo, onda nastavite da čekate pravu priliku shodno svojim željama i veštinama upisanim u CV. Ako vam je važno da radite, ako želite da radite, ako se osećate beskorisnim, posla ima na sve strane pa i na Internetu.

Ako sam to mogla ja, mogu i svi ostali.

Razmislite o tome.  Postoji toliko stvari koje možete da radite, najvažnije je to što će vas to što radite gurati napred, to je neprocenjivo.

Čvrsto verujem da se svaki rad isplati, ako ne u trenutku nekim velikim novcem, ono na neki drugi način.

Par godina unazad sam živela sa osećajem da su mi sva vrata zatvorena. Kad ukapirate da vam niko neće otvoriti vrata, otvorite ih sami, makar „nogom“, pa šta vam bog da. Bolje da se kajete što ste probali nego što niste. Bolje promašaj nego propust, na promašajima se uči, propusti su izgubljeno vreme.

Verujte vašoj meni.

I da, tekst o Nataši Blagojević, devojci koja zarađuje pletenjem i prodajom na Internetu je hit tekst na Tetki, najviše čitan od kako postoji Tetka.

Razlika između Nataše i mene je samo u godinama. Biološkim.

Skačite u vodu!

Ovo je moj savet.

Ceo tekst je moj novogodišnji poklon svima vama.

Ako nešto imate da me pitate, pitajte, ako ne znam uputiću vas na onoga ko zna, ima ih na Internetu i verujte da su svi spremni da pomognu.