Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Poštovani čitaoci,
Koristim priliku da vam malo opširnije odgovorim na pitanja koje ste mi ovih dana postavljali, a odnose se na aktivnosti nelimitirane kampanje „Moje dojke su Ok“.
Radi boljeg razumevanja mog posta, bilo bi mi drago da pročitate jedan stari post Dragane Đermanović, sa akcentom na komentar : „Nije problem što reklamiraš sebe već što time kako to radiš anuliraš tuđ rad“.
Otvoreno pismo bivšoj saradnici, Ivani Ćirković
Ivana,
moje javno obraćanje tebi, otpočeću podsećanjem na neke činjenice.
Akcija „Moje dojke su OK“ otpočela je prošle godine, na moju inicijativu – ideju. Miloje je razradio, a ja sam te pozvala da nam se pridružiš. Sećaš se, da sam ti jednom prilikom rekla, pre toga, kako bismo, kao „vlasnice“ ženskih sajtova, mogle nešto zajedno da odradimo?
Mislim da mi se nije samo „učinilo“ da ti se ideja svidela i da si je veoma rado prihvatila. Ne, ubeđena sam da jeste, što se i dan danas potvrđuje. Sad mogu reći – na žalost.
Nego da se vratim temi. Ne lezi vraže, ubrzo, nepuna dva meseca od početka akcije, da ne apsolviram šta smo u tom periodu radili, ti si iz nje izašla sa izričitim zahtevom da pozovem one kojima smo tih dana dale intervju, da iz njega budeš izostavljena i da te ne pominjem vezano za akciju – “Kao da u njoj nikada nisi bila“ jer „tako mora da bude“( doslovno prenosim). Ako se ne sećaš, još uvek imam te mejlove.
Moje iznenađenje, bilo je sve samo ne malo. Predložila sam neke solucije a da ne moraš da odustaneš, i pored svega, bila si izričita. Šta sam drugo mogla, nego da sa žaljenjem prihvatim „situaciju“. Poštovala sam, nisam te pominjala. Onima koji su me pitali, odgovarala sam da si izašla iz ličnih, meni nepoznatih razloga.
Bez obzira na odustajanje, seme benefita je posejano. Na društvenim mrežama, dvomesečna intenzivna akcija nije kratak period. Time si stekla „vidljivost“, koju, pre toga nisi u toj meri imala. Recimo, da te pominju kao uticajnu blogerku a da čak nisi ni blogerka. Nikada to nisi demantovala, kao što nikada nisi na Tviteru napisala da više nisi u akciji. Nijednom nisi reagovala kada te povežu sa akcijom!?! Nedavno, kada te je Torbica pomenuo u vezi akcije, oduševljeno si tvitnula odgovor kao da si još uvek u njoj.
Sve sam to nemo, sa zaprepaštenjem i ogorčenjem posmatrala. Naravno, i nerviralo me, priznajem, ali sam i tolerisala. Doduše, s naporom. Razmišljala sam… svako ima svoj cilj i svoj način kako do njega da stigne. Neko preko trnja stigne do zvezda, nekome se posreći, neko preko Mahlat.
I tako je to sve „teklo“, latentno-pretenciozno, dok ne stigosmo u američku rezidenciju na ručak.
Ne znam kako si mogla? Kako si se usudila? Odakle ti ta doza nepristojnosti da prilikom predstavljanja, i to u mom prisustvu, bukvalno uzmeš meni iz usta priču, i ti pričaš o akciji!?! Da. Ja ne govorim engleski, ali ga vrlo dobro razumem. Dakle, ono da te ne pominjem više, nije važilo. Američka rezidencija je, ipak, američka rezidencija! Da ne pominjem situaciju, kada ti se jedan od domaćina rekao da mu se obratimo, ako je potrebna pomoć u nekoj akciji. Ti si se zahvaljivala i klimala glavom. Ti koja više nisi u akciji! A dobro znaš da smo ti rekli, u vreme kada si iz nje izlazila, da ako se predomisliš , uvek imaš svoje mesto. Povrh toga, nikada se nisi javila. Bar ne meni. Čak ni posle ovog nastupa u američkoj ambasadi nisi nikada nijednu reč sa mnom progovorila o akciji!
Tvoj nastup u rezidenciji, doveo me je do ključanja. Isključivo zahvaljujući mestu na kome smo se nalazili, da ne bih sve nas zbog tebe predstavila u drugačijem svetlu, oćutala sam. Oćutala sam i kada nas je Miloš vozio kući. Ni on nije dužan da sluša tako nešto.
I tako dođosmo do oktobra.
Najavljujući događaj na Adi, upalo mi je u oči da posle mojih tvitova ti tvituješ i pozivaš na učešće u Roze trasi koju si najavila šest dana kasnije od nas, a za čiju najavu si imala sasvim dovoljno vremena nakon okončanja naše.
Onda su počela pitanja, upućena meni, da li je akcija na Adi samo uvertira Roze trase?! Nisam nikoga od njih želela da pitam da li su pitali i tebe, ali su mene pitali šta se dešava? Da li je Roze trasa deo akcije Moje dojke su ok? Očigledno si neke ljude svesno ostavljala u zabludi, a ja dobila zamerke, od onih koji su znali relaciju, da sve ovo na Tviteru izgleda kao da se takmičimo. Ja se ne takmičim nikada i ni sa kim. Savršeno dobro znam, toliko sam odrasla i svesna gde mi je mesto.
Objašnjavala sam, koliko sam mogla. Ne, ti više nisi u akciji… Ne, nemam pojma o čemu se radi… Da, mislim da nije u redu… Ne, napisaću tek kad prođe tvoja akcija,… I ne, nisam tada napisala. Ugušila sam potrebu koju sam imala da odmah napišem ovo što pišem sada, prvenstveno zbog podrške ženama koje se bore s ovom bolešću, a koje ničim nisu zaslužile da se u vreme najavljenih akcija, na svetlo dana iznosi bilo čija, da najblaže kažem, nekorektnost.
Da se vratim na početak – nije problem šta radiš, već kako. Ako pođem od toga da je i tvoja akcija imala human cilj, naravno da treba da radiš. Kao što treba bilo ko da radi, ako oseti potrebu. Niko nema monopol nad nekom oblašću.
Ali, stavila si me u vrlo neprijatnu situaciju. Odgovaram na neprijatna pitanja, koja u stvari nisu bila neprijatna, jer su bila vrlo smislena… Bilo mi je neprijatno zbog tebe.
Imajući u vidu da ničime, nijednim tvitom, nisi podržala akciju Moje dojke su ok, logično je da su ljudi pomislili da smo u nekoj zavadi. A, koliko se sećam, nismo.
Ako ti nije jasno još uvek u čemu je problem, a ne verujem da nije, reći ću: ti si samo previše uzletela, plagirala si akciju Moje dojke su ok – koristiš identičan model. Navodiš čak i istu kliniku, kao prijatelja svoje akcije, a sa kojom si kontakt uspostavila preko akcije Moje dojke su ok, tj. mene, a gde si sa mnom otišla.
Deliš besplatne preglede, isto kao što smo radili u nekada zajedničkoj akciji. Objavljuješ priče žena – opet isto kao što smo radili u zajedničkoj akciji. Pri tome, ignorišeš akciju Moje dojke su ok…
To se, Ivana, tako ne radi.
O tome imam isti stav kao o krađi tekstova.
Plagijatom akcije „Moje dojke su Ok“, čak si i novinare stavila u zabludu. Dovela si me u neprijatnu situaciju da objašnjavam to umesto neke druge, mnogo važnije stvari.
Zbog svega navedenog, da se ne bih više nervirala, nisi više moj „prijatelj“ na Fejsbuku, a i blokirala sam te na Twitteru.
Vrhunac svega je što sam na jednom portalu videla da su akcija Moje dojke su ok i tvoja Roze trasa povezane, neću demantovati, nisu oni krivi. Da je bilo razuma, te dve akcije bi i bile povezane. Kako ga nije bilo, ovako je, kako je.
Tuđe perje kojim se neko okiti kad tad spadne. Tvoje je spalo u mojim očima mnogo pre američke rezidencije, ali o tome neću pisati.
Mirjana
Beograd, 29 oktobar 2012. godine
PS. Poštovani čitaoci, korišćenje ideje i kopiranje akcije ostavljam njoj na čast, kao i stavljanje u zabludu svih onih koji su me kontaktirali. Bilo mi je neopisivo neprijatno. A neprijatno mi je i dok ovo pišem.
Ne tražim od vas reakcije, samo sam želela da razjasnim.
Sve što su pojedini meni rekli trebalo je da kažu njoj.
Tako se ne radi.
Nikada!
U ovom postu niko nije linkovan jer bih morala da linkujem sve, a od mene neki nikada više neće dobiti „reklamu“, jer je ne zaslužuju.
Ono što zaslužuju, iz određenih razloga, nisam napisala.
Sta ocekujete od E Pr-a Mladjana Dinkica i na koji nacin je dosla do te pozicije…
Nemam pojma, a i nije tema ovog posta ni ko je PR Dinkiću ni kako je do toga došao, niti me interesuje.
Ja da osmislim društveno korisnu kampanju, koja za cilj ima da što više žena postane svesno nužnosti pregleda dojki, ja bih se molila bogu da mi neko ukrade tu ideju i nastavi da širi. Što više njih ukrade, to bolje! Stvarno se ponašate kao derišta koja viču Moja ideja, moja ideja! O, ne, neko je još delio besplatne preglede dojki, pa to je stvarno strašno!!! Pretpostavljam da komentar neće biti objavljen, nije ni bitno. Bitno je samo da treba da vas bude sram.
Ma sve znaš. Da sam ja, recimo, radila sama a da sam imala humani motiv, logično bih se obratila onima sa kojima sam radila, naročito ako su mi rekli da su mi vrata otvorena, pa bih iznela svoju ideju, pa bismo koordinisali akcije, podržali jedni druge, kako je i trebalo da bude, ne bismo pred drugima izgledali kao neorganizovana grupa ljudi od kojih svako vuče na svoju stranu i utrkuje se tamo gde toga ne bi smelo da bude i ne bih medije dovodila u zabludu a nekoga drugog u neprijatnu situaciju.
Ako si propustila, u tekstu sam napisala da svako treba da se bavi nečim gde misli da može da da doprinos, šta god to bilo, niko nema monopol nad nekim stvarima i to uopšte nije poenta ovog teksta, ali nikako na način kojim nanosi štetu drugima,
Ja sam morala da objašnjavam, meni su postavljana pitanja, ja sam morala da vodim računa kako na njih odgovaram i šta ću reći, a da ne ispadne baš to da se dve akcije konkurentski sudaraju oko nečega što ima viši cilj, prema tome potpuno si promašila.
Milena, komentar onoga ko prvi put komentariše automatski ide na moderaciju, bilo ko da je u pitanju i to nema veze sa cenzurom.
Zato što si drska neću pustiti tvoj komentar ionako je besmislen i napisan sa zlom namerom, Sem ako mi ne linkuješ ono što si navela.
Nije da mi smeta ono što si napisala ali po prvom komentaru mogu da procenim kakvi bi bili sledeći koji na tvoju radost ne bi išli na moderaciju več bi bili automatski objavljeni a ja nemam vremena ni za gluposti ni za teranje sa takvima kao što si ti. Ko god da si.
Ono što ti nije jasno je isključivo tvoj problem, čitaj dok ti ne postane jasnije.
Ja ne vidim neke dokaze da je ona uopste prestala da se bavi ovom akcijom. Njeno ime stoji na sajtu i na raznim sajtovima kao neko ko se bavi ovom akcijom. Ako akcija jos uvek traje i njeno ime stoji na sajtu akcije kao neko ko josh uvek ucestvuje u akciji, ne razumem odakle povod za ovo „otvoreno pismo“ … 🙂
To što njeno ime još uvek stoji tamo je naša greška, isto kao što je naša greška što odmah nismo objavili, kada je izašla iz akcije, da više nije deo toga. Što se ostalih sajtova, koji su pisali o tome tiče, pa nećemo valjda sada da šaljemo zahteve da menjaju nešto u tekstovima koji su objavljeni pre godinu dana. Uostalom, tada je bila u akciji, ovo što se sada dešava nije razlog da to zaboravimo.
Mnogo ste smesni sa tim sto objavljujete „otvoreno pismo“ a jasno je kao dan da uopste niste komunicirali sa njom. Mozda prvo da razgovarate pa onda da kukate kao malo dete. Niko vam nije kriv – zasto ste sve vreme cutali i pustali da vas gaze.
pa dobro, to je ta vrsta ljudi, plagijatori i galamdzije, sto glasnije i samo uporno, na kraju ce njima pripasti sve zasluge.
Sto je najgore oni ovu filozofiju prodaju kao legitimnu i postenu, jer eto, na kraju i oni rade dobru stvar. Vi koji se smatrate uticajni a inace ste autenticni i posteni, trebali ste u startu da dignete frku, jer ljudi su generalno ograniceni, i mrzi ih da misle, i kad se vi ne cujete, ispada da je ova tamna strana u pravu , ispada da su jaki, i na kraju jedini. I ljude vide da njima to prolazi, pa onda mediokriteti poput njih, ali manje inteligentni, primenjuju isti model, a ovi ih podrzavaju, prave svoje male armije fanova. Zlo.
Sve najbolje Mirjana, ako je za utehu, mogu da ti pljunu pod prozor.
Nevena, vrlo pronicljivo, svaka čast, bar si dobila dozu smeha u ovo tužno vreme.
Ana, oprosti, imena koja si navela sam obrisala samo da ne bi sve skrenulo na neku drugu stranu koja nije tema ovog posta.
Iskreno, ne znam kako sam nabasala na ovaj blog 🙂 Dopao mi se tekst o novinarima koji se ponasaju kao da su iznad tebe jer si blogerka i busaju se u prsa da štite prava žrtava, a ustvari rade nešto sasvim drugačije. Posebno mi se dopao taj tekst jer završavam novinarstvo i počinjem da se bavim ovim poslom a već su me svi oni iznervirali :)) I onda sam nabasala na ovaj tekst, priznajem da o svemu znam uglavnom što si ti napisala, i došla sam do sličnog zaključka kao Nevena. Razumem tebe, i pismo, i tvoju razočaranost (nazovimo to tako), ali posao je jedno, a poznanstvo drugo. Iako bih u privatnom životu oćutala nekome kao što si i ti, nadam se da si svesna da po pitanju posla i javnih stvari tako ne može. Deluje mi kao da nisi u fazonu takmičenja, samo si revoltirana nečijim ponašanjem, ali trebala si u startu stati tome na kraj. Ovo mi sada zvuči kao izgubljena bitka.. Čak ni kroz tekst mi ne deluje da si zauzela dovoljno jak stav da preneseš jasnu poruku o tom problemu. Nadam se da ćeš sledeći put podići svoj glas na vreme i na pravi način. Npr što se tiče ovoga, pitati nju lično zašto, bez obzira na (ne)odgovor koji dobiješ, zaštititi sebe i ideju za koju se boriš javno i na pravi način, ograditi se od svakog ko govori u tvoje ime (jer imaš glas i „mama i tata“ da govore za tebe ti nisu potrebni), i kada neko postavlja pitanja, nema razloga da se osećaš neprijatno, nego odmereno pristojno i poslovno objasniti o čemu je reč, i uzeti to kao znak da očigledno i javno moraš nešto preduzeti zbog toga što se „šuška“. Pozdrav 🙂