Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Često sam ti se obraćala, ali šta bi ti, bože, meni mogao da kažeš?
Ja tebe imam nešto da pitam i nešto da te zamolim.
Sećaš li se, bože, kako sam ležala sklupčana na fotelji porek krevata u kome je ležala moja majka? Kako sam se trudila da dišem što tiše kako bih čula njeno disanje? Danima nije bila sa mnom. Ali disanje je govorilo da je još tu. Ravnomerno, tiho, kao da su svi problemi rešeni.
Sećas li se kako mi je govorila?
Sedi ovde, pusti te sudove, hoću da te gledam.
Sećaš li se koliko je suza prolila govoreći kako ne može da se pomiri sa tim da me više neće videti? Znaš li koliko sam te molila da mi je ne uzmeš? Bolelo me je dok sam je kupala i oblačila. Nije to, bože, prirodno. Mnogo boli.
Želim da te podsetim na jedan dan.
Nedelja je. Puna proleća i sunca. Ustajem i kao svakog jutra nadam se čudu. Ući cu u kuhinju i zateći je kako pije svoju prvu kafu. I počeće još jedan običan dan. Sve do tog jutra, mislila sam da je to samo pitanje njene odluke. Kad se bude umorila od bolesti, ustaće i sve ce biti kao pre. Ponekad sam bila tako ljuta. Kako je mogla da se razboli? Kako je mogla to da mi uradi? Do tog jutra sam verovala u čuda.
Nedelja puna proleća i sunca. Čudo nas je zaboravilo. Čuda se ne dešavaju. Bar ne nama, bar ne danas… Tiho je u našoj kući kao pred večni mir. Tiho da pritiska. Govorim šapatom:
Nemoj da me ostaviš…
Sećaš li se, bože, kako sam je držala za ruku da se ne bi plašla? Kako sam se otimala sa tobom?
Onda si joj ti, bože, uzeo poslednji dah. Da li znaš koliko me taj njen poslednji dah još uvek boli?
Mislio si da sam dovoljno odrasla da mogu da ostanem bez majke. Mislio si da mogu sama?
Vidiš kako nista više nije isto?
Znaš li kako mi je dok stojim pored njenog groba i razmišljam da ona dole leži sama?
I koliko sam ja, ovde gore, sama?
Samo te jedno molim –
daj mi, bože, da sanjam moju majku.
Danas je Međunarodni dan borbe protiv karcinoma dojke. Pre dvanaest godina preminula je moja mama, ne od karcinoma dojke nego pluća, nije reagovala na tegobe i kod lekara je otišla previše kasno.
Što sam starija sve mi više nedostaje.
Za dvanaest godina sanjala sam je samo jedan, jedini put… Čeznem da joj u snu čujem glas.
Mame, čuvajte sebe svojoj deci…
Махлат, драга, расплакала си ме. Жао ми је што си прерано одрасла.
Желим да твоја ћерка дуго буде дијете… кажу да смо дјеца док год је мајка са нама…..
Draga Mahlat…
Draga Mahlat,
citam ovo a misli mi lete…ja se upravo sa borim sa svim ovim. Moja majka je oboljela od karcinoma pluca i kasno je konstatovano. Prije godinu dana pocela je njena teska borba, kemoterapije, radijacije. Gledam kako nestaje pred mojim ocima ali jos se nadam cudima, mada znam da ne postoje. Prije sedmicu dana nam je receno da se karcinom ‘razbjesnio’ i ‘okupirao nova podrucja’. NE znam sta da mislim…previse osjecaja u istom trenu. Imam nepokretnog oca koji je zavisio od nje. Svi smo mislili da ce on prvi da ode, jer je i 10 godina stariji. Ali ne, nema pravde, nema reda. Ona zdrava, jaka zena je osudjena na patnju a on koji se pati citav zivot sa bolescu- ostaje iza nje. RAzumna sam osoba, znam sta ce da bude, ali kako prihvatiti? Ne znam….pretesko je….